Vanredno stanje u meni i oko mene

Teška vremena su uobičajena za svaku zemlju ili osobu. Na takve trenutke najbolje je gledati poput malih testova koje nam život zadaje. Ljudi u panici na to zaborave ili se toga ne sete, što otežava put ka boljim danima. U ovim danima bitno je da težimo ka rešenjima, a još bitnije da razmišljamo pozitivno i radimo zajedno. Kako se ova pošast širi, tako se širi i ljudska panika. Ljudi od straha više ne razmišljaju kao pre. Oni pokušavaju da se odbrane umesto da razmišljaju kako bi ovo mogli da rešimo. Na vestima se uvek vrte iste čenjenice što meni ostavlja sumnju da će se sve vratiti u normalu za kratko vreme. Sve je zatvoreno osim par marketa. Radnici nose maske i rukavice čija je potražnja velika. Čini mi se kao da u strahu od svojih mušterija kriju svoje lice i ne uslužuju ih sa puno zadovoljstva kao pre. Ulice su puste. Uveče je po trotoarima vlada mrtva tišina koju je nemoguće narušiti. Zaraženi ljudi se bore sa ovim gotovo sami, poput leptira u lavirintu: vreme im je ograničeno, a put sve teži i teži. Njihova pluća, kao umršena u lancima, trpe onolike teške napade kašlja i strah za životom obuzima im organizam i um. Njihove misli se prepliću, a nada se sa njima poigrava tako što dolazi i odlazi od njih svakim trenutkom. Više nego išta sada potrebna im je jedna topla izrečena reč voljene osobe i njeno lice sa blagim osmehom umesto beznadežnog zagrljaja, par minuta izvan svojih tela, negde dalje od ove realnosti. Ležanje u bolnici, bez imalo sna noćima, bez nade... nije nimalo nalik životima koji su živeli svega par dana pre. Prikovani za krevete dok im životi zavise od drugih. Ne mogu da zamislim kakvu sliku imaju mala deca. 

​Ljude sa maskama, panika u jedinom delu lica koje im se vidi, očima. Nametnuta im je zabrana da izlaze napolje zbog njima nejasnog razloga. Roditelji kriju svoju paniku i vode tajne razgovore kojih su deca svesna. Ja se i ne brinem toliko, šta više, ne tiče me se. Kada bih izašla videla bih samo izgubljeni svet u strahu, ponekad i pomislim da sam ostala sama u onom starom nežnom svetu. Prolazim pored nervoznih i ljutih ljudi, ni jedan se ni sa kim ne pozdravi, pogleda. Gledam u trotoar ne izlazeći iz svojih misli, jer sam uplašena da to uradim. Ne želim da gledam slepe ljude, nepotpuni informacijama o svemu. Ne želim da se gubim u panici i mešam među druge, želim da budem slobodna i da slobodno razmišljam, a ne da prisvajam tuđe misli, želim da se s ovim borim na svoji način, da budem srećna. Svet se polako pretvara u pustoš, a mi, ljudi, u njegove zaprepašćenje marionete. Na končićima panike pratimo dešavanja, nesvesni zarobljeništva. Hodajući u svom izgubljenom svetu svesna sam da je vreme da radimo zajedno. Gledam očima zaslepljenim ovim ništavilom, izgubljena u nadi da će sve biti u redu.

Sofija Đorđević VI 1
OŠ“8.septembar“, Pirot
Predmetni profesor: Valentina Aleksić