Vanredno stanje u meni i oko mene

Imam 12 godina. Još uvek sam dete. Trenutno, jako odgovorna odrasla osoba u telu deteta. Osluškujem celu ovu situaciju sa strane. Nekako se sada sve „nataložilo'' i sve mi postaje jasnije iz dana u dan. Čujem od mame i tate da se ljudi najbolje poznaju kada je najteže, ali sam ubeđena da ovih dana svako od nas polaže ispit pred svjom savesti. Roditelji se trude da ne upadnem u depresiju i da mi ništa ne nedostaje, ali ne primetim zabrinutast iza maminog tužnog osmeha , iza tatine šale nekako drugačijim glasom. Bojim se za njih. Oni nastavljaju da idu na posao svakodnevno se nalazeći u kontaktu sa puno ljudi. Teško mi je svakog dana što ne mogu da im pomognem. Ali shvatam da im je najveća pomoć to što sedim kod kuće i radim zadatke za školu. Kad izađem na terasu, mogu da primetim da se život odvija za neke ljude kao da se ništa ne dešava. Kako ne mogu da budu tako neodgovorni? Sebični? Besna sam na takve sebičnjake. Zbog njih i njihovog bahatog ponašanja stanje u našoj zemlji i našem gradu može postati ozbiljno. Zbog čega ne dopire do svakog ovo što nam daje šansu za pobedom nad ovom zarazom? Zbog čega olako izlažu život i svoj i svojih bližnjih ovom neprijatelju? Nisam ni bila svesna opasnosti koja se krije oko nas dok sam bezbrižno provodila dane. Sada imam nastavu preko interneta koji sam do sada koristila isključivo za zabavu. Jako mi nedostaju drugari i škola. Čujemo se svakog dana, ali nije isto. Očekivali smo s nesprpljenjem sunčane dane, a sada svako od nas sedi kod kuće i iščekuuje. Bojim se. Bojim se jako puno. Bojim se za sve koje poznajem. 

Razmišljam o tome kako mi je žao naše zemlje. Tražim zagrljaj od mame stalno. Ne poznajem jače osobe od svojih roditelja. Nekako kad ih svakog dana ??? ta snaga pređe na mene. Da mi snage da još bolje završavam svoje obaveze. Sada imam vremena da čitam više. Ipak je knjiga cvetni vrh koji može da se nosi u džepu. Dok čitam, širim svoj vidik i menjam pogled na svet. Kad sve ovo prođe znam da ću biti drugačija. Odgovornija. Za sada ostaje samo nada, da se će se to desiti što pre, ostaje nada da će svako biti i ostati kod kuće. Želim bolje sutra, sa svojim roditeljima i bakama i dekama. Sa svima koje volim. Želim da svi shvate koliko mogu da izgube ako ne uspore i ne ispoštuju pravila. Nije teško. 
​
Sara Ignjatović VI-1
OŠ“8.septembar“, Pirot
Predmetni profesor: Valentina Aleksić