UVEK ZAJEDNO

​
Samo pre  dve nedelje išli smo u školu, družili se, trenirali i sve je bilo uobičajeno.  A onda....Proglasili su pandemiju i rekli su nam da ostanemo kod kuće i ne idemo u školu. Verovatno je većina ljudi ovu situaciju shvatila kao udaljavanje od prijatelja i bližnjih, ali kod mene nije baš sve tako.
Moja porodica je uvek u žurbi, viđamo se u hodu, a ponekad i ne stignemo da podelimo utiske o proteklom danu. Odjednom se sve u našoj porodici stišalo i smirilo. Postalo je čudno da imamo toliko slobodnog i zajedničkog vremena.Posvetili smo se jedni drugima jer je to u ovom trenutku najvažnije. Iako je napolju strašno, tiho i prazno, u mojoj kući se ovih dana čula samo graja i smeh. Nikad nam nije dosadno, gledamo filmove, igramo društvene igre, sređujemo kuću, kuvamo...
Moram da priznam  da mi nije lako da se školujem na daljinu. Nije isto kao kad sedim u školskoj klupi, pa mogu da pitam nastavnika  sve šta mi nije jasno. Ovako moram sve nejasnoće da potražim na internetu. Dobro, nisam baš uvek prepuštena sama sebi. Moji ukućani  se trude da mi odgovore na pitanja koja se tiču njihove struke, a i ja njima pomažem u obavljanju lakših zadataka. Ne samo da se osećam korisno, već ponešto i naučim.
Moji ukućani i ja se u svemu pomažemo i mislim da smo svi naučili jednu važnu lekciju – ne mora nešto strašno, kao što je ovaj virus, da nas spoji, možemo i sami to da uradimo  i malo „usporimo život“. 
​
Kaja Grujić V/1
OŠ „ Vojislav Voka Savić“ Lazarevac
Sonja Marjanović, koordinator Novinarske sekcije