Sport nekad
Kuda ide ovaj svet
|
Kuda ide ovaj svet
U ovom čudnom vremenu, u svojoj borbi protiv klimatskih promena i zagađenja životne sredine, u svojoj borbi za opstanak, koronavirus je mutirao, razmnožio se, proširio i izazvao pandemiju. Kreće se u talasima, zaljuljao je ceo svet i pitanje je da li će on biti jedini takav virus i da li ćemo možda završiti u Nojevoj barci ili na Titaniku. U ovom čudnom svetu, moja majka čim se zakašljem ili me zaboli glava, počne da paniči da nisam slučajno dobio koronu, dok se otac, koji pati od visokog pritiska, i koji je prošle godine po drugi put preležao upalu pluća, tada sigurno plaši, ali ne pokazuje. I onda zbog neizvesnosti koju taj kašalj nosi, danima ne viđam deku koji živi u susednoj ulici. Pitam se: da li ovaj svet putuje kao Titanik, čija posada gleda kroz mikroskop samo u jednu stvar, u taj toliko mali i toliko nepoznat virus, i od te opsednutosti njime ne vidi mnoge druge prepreke i probleme na koje će se ovaj brod nasukati i tako početi da tone. Koronavirus je u prvom planu, a daleko iza nje ostaju veći problemi: gladna deca, ljudi bolesni od raka i drugih teških bolesti, iscrpljeni prirodni resursi, klimatske promene… Besmisleno je da svi mi, kao razumna bića ove planete, u središte naše ličnosti, kao drvo bez nade, usadimo strah od bolesti Covid-19 i da taj strah parališe um i određuje sve ostalo u našem životu. Izgubili smo sigurnost da ćemo ostati zdravi, ali to ne treba da bude uzrok da naše raspoloženje, život, naš unutrašnji svet i sve što se dešava oko nas, bude podređeno tome. Iz rajskog vrta naše ličnosti treba da izrastu trajne vrednosti, principi i načela i da nastavimo da gajimo: ljubav, razumevanje, toleranciju, želju za učenjem i napretkom. Ono što mene najviše zanima je na koji će se način dalje razvijati obrazovanje i vaspitanje nas mladih i šta će biti sa sportom i kulturom. Već smo navikli da pratimo nastavu na računaru, preko raznih platformi, podeljeni u grupe onih koji prate nastavu u školi i onih koji za to vreme prate onlajn. Onda se uželiš drugara iz druge grupe, pa ti se desi da budeš sam na nastavi u školi, jer su ostali počeli da kašlju, pa ne smeju da dolaze na časove. Ništa nije kao pre. Ona živa atmosfera na času, uvek prožeta đačkim smehom i humorom, bez maski, to je ono što nam nedostaje. ić |
Taj jedan virtuelni svet, zbog koga su nas pre korone stariji kritikovali, merili nam do milisekunde vreme koje provodimo na računaru, sada postaje naša stvarnost i naša potreba. Pre podne nastava, posle podne domaći i učenje na istom tom računaru, sati provedni u sedenju i gledanju u ekran. Da nema sporta nakon toga, bili bismo generacija koja je atrofirala uz računar. Ako nastavimo da se obrazujemo samo onlajn i da sve što nam treba pronalazimo na internetu, postaćemo potčinjena klasa kojom vladaju računari i mobilni telefoni. Znajući da nam je svaka informacija i njeno tumačenje uvek dostupno na internetu, izgubićemo želju da je zapamtimo i lično o njoj razmišljamo, a ako to ne uradimo nećemo moći da je povežemo sa nekom sledećom informacijom, niti da to primenimo u životu.
Osetim jezu kada se prisetim da je Osvald Šprengler napisao: „Kada se civilizacija u budućnosti približi svome vrhu, kultura će biti blizu dna.” Da li je došao taj momenat? Ne možemo zbog korone da idemo u pozorište, bioskop, koncerte klasične muzike, nema horskog pevanja, otkazane su sve kulturne manifestacije na kojima se promovišu mladi muzičari, pisci, slikari, glumci. Kultura je nastavila da živi na jedan drugačiji način, preko interneta, ali taj doživljaj umetnosti ne može da bude isti kao kada se čuje živa reč, muzika ili se uživo vidi neko slikarsko delo i gleda predstava u pozorištu. Ne možemo da idemo na sportske događaje, da navijamo, dajemo podršku pre svega našim drugarima i osetimo adrenalin od uzbuđenja. Oni koji su vredno trenirali godinama i poslednje atome svoje snage dali za najbolje sportske rezultate, kada je uvedeno vanredno stanje, nisu mogli da treniraju nekoliko meseci na pravi način, nego su sami vežbali u kući, parku, na trotoaru… Posle su sportski klubovi nastavili da rade, uz poštovanje mera zašite i pre svega lične odgovornosti svakog sportiste. Ali za jednog umetnika i jednog sportistu nema lepšeg osećaja nego kada svoj talenat i rad na sebi pokaže pred publikom koja ga ceni, podržava, kada međusobno podele uzbuđenje i radost, a sada toga nema.
Ne znamo koliko će ovaj svet živeti zajedno sa koronom. Za sada on šeta po krugu, postaje Sizif sa čijeg se vrha brda ponovo survava novi talas epidemije. Ostaje nam da se krijemo od ovog virusa noseći maske, štiteći tako i sebe i druge, dok oni obrazovaniji i iskusniji od nas ne naprave vakcinu. Ono što je važno je da se samovaspitamo da budemo strpljivi, suzdržani i imamo samokontrolu nad izazovima. Ako svako od nas preuzme odgovornost prema svetu u kome živi, svet nikada neće potonuti i biće još bolji i lepši. Za budućnost sveta nije odgovorna korona. Odgovorni smo ti i ja.
Ime i prezime učenika: Uroš Tirnanić 2-4
Gimnazija: Savremena gimnazija, Masarikova 5, 11000 Beograd
Profesor srpskog jezika: Marina Kuzmanov
Osetim jezu kada se prisetim da je Osvald Šprengler napisao: „Kada se civilizacija u budućnosti približi svome vrhu, kultura će biti blizu dna.” Da li je došao taj momenat? Ne možemo zbog korone da idemo u pozorište, bioskop, koncerte klasične muzike, nema horskog pevanja, otkazane su sve kulturne manifestacije na kojima se promovišu mladi muzičari, pisci, slikari, glumci. Kultura je nastavila da živi na jedan drugačiji način, preko interneta, ali taj doživljaj umetnosti ne može da bude isti kao kada se čuje živa reč, muzika ili se uživo vidi neko slikarsko delo i gleda predstava u pozorištu. Ne možemo da idemo na sportske događaje, da navijamo, dajemo podršku pre svega našim drugarima i osetimo adrenalin od uzbuđenja. Oni koji su vredno trenirali godinama i poslednje atome svoje snage dali za najbolje sportske rezultate, kada je uvedeno vanredno stanje, nisu mogli da treniraju nekoliko meseci na pravi način, nego su sami vežbali u kući, parku, na trotoaru… Posle su sportski klubovi nastavili da rade, uz poštovanje mera zašite i pre svega lične odgovornosti svakog sportiste. Ali za jednog umetnika i jednog sportistu nema lepšeg osećaja nego kada svoj talenat i rad na sebi pokaže pred publikom koja ga ceni, podržava, kada međusobno podele uzbuđenje i radost, a sada toga nema.
Ne znamo koliko će ovaj svet živeti zajedno sa koronom. Za sada on šeta po krugu, postaje Sizif sa čijeg se vrha brda ponovo survava novi talas epidemije. Ostaje nam da se krijemo od ovog virusa noseći maske, štiteći tako i sebe i druge, dok oni obrazovaniji i iskusniji od nas ne naprave vakcinu. Ono što je važno je da se samovaspitamo da budemo strpljivi, suzdržani i imamo samokontrolu nad izazovima. Ako svako od nas preuzme odgovornost prema svetu u kome živi, svet nikada neće potonuti i biće još bolji i lepši. Za budućnost sveta nije odgovorna korona. Odgovorni smo ti i ja.
Ime i prezime učenika: Uroš Tirnanić 2-4
Gimnazija: Savremena gimnazija, Masarikova 5, 11000 Beograd
Profesor srpskog jezika: Marina Kuzmanov
