Najviše mi nedostaje

Sredinom lepog i osunčanog marta kada je proleće najavljivalo svoj dolazak, iznenada  nam je došao nezvani gost. Baš on, izvukao nas je iz svakodnevice na koju smo navikli i naterao nas da osetimo kako nam nedostaju stvari na koje nismo ni obraćali pažnju,  ponekad  mislili da su čak i dosadne.
Zvoni zvono. Početak je časa. Moj drugari i ja nevoljno napuštamo klupe u školskom dvorištu i vraćamo se obavezama. A onda to isto zvono  jedva čekamo da ponovo zazvoni i označi početak velikog odmora. Nedostaje mi to zvono kao spas, kako smo ga mi zvali. Sada je školu zamenila nastava preko TV-a a zvono reklame između časova. Čudno ali nedostaju mi i moji nastavnici, čak i njihove grdnje kad nismo dobri. Sada sa njima razmenjujemo zadatke i domaći preko telefona i putem mejlova. Svakog dana vidim poruku „Dobar dan deco“ i zafali mi njihov glas, pozdrav i nasmejana lica kada uđu u našu učionicu. Nedostaje mi i onaj pas koga smo hranili ostacima užine. Ali ja znam da će nas on čekati, na istom mestu kada se vratimo u školu. I moje društvo, naša družina. I dalje zbijamo  šale,  stalno se čujemo ali se ne viđamo. To je ono što mi nedostaje.
 Najviše od svega mi nedostaju moje drugarice iz odeljenja. Sa njima sam zajedno čekala  veliki odmor da pričamo o novoj sipatiji i razmenjujemo male tajne. Nedostaje mi da sednem uveče i mislim šta da obučem sutra za školu, šta mi najlepše stoji. Nedostaje mi da pozovem najbolju drugaricu i pitam je da li sam kul u nekoj drečavoj bluzi  ili će mi se svi smejati ako je ponesem sutra. Sve mi nedostaje. Moj sat da zvoni ujutru i ako sam se nekad pravila da ga ne čujem samo da bih ugrabila još pet minuta sna. Večito gunđanje moje drugarice kako me predugo čeka i kako ćemo zakasniti na prvi čas.

Dolazi lepo vreme, sunce je sve jače i sve nas toplije grli svojim zracima. Ja znam da će mali neprijatelj uskoro da ode a zvono koje sada spava ubrzo će nas pozvati. 


OŠ“Branko Krsmanović“ Sikirica
Đak reporter: Tijana Radojković 8-3
​Nastavnica: Violeta Milošević