|
Stranica mog dnevnika u izolaciji
Danas je 08. maj 2020. godine. Svega je nekoliko dana od prestanka policijskog časa. Vraćajući se iz prodavnice, prošla sam kroz školsko dvorište. Tišinu i prazninu sam danas jedino mogla primetiti. Nema one piske, dece, nastavnika, svih onih dobrih ljudi koji krase moju malu toplu školu. Vreme kao da stoji. Petak je, polako se spremam za slušanje onlajn časova. Dok sedim u sobi i čekam mamu da mi spremi doručak, razmišljam. Uskoro me očekuju nova predavanja, novi materijali. Razmišljam o školi, o tome kako sve ovo funkcioniše. Da li je to ono što sam zaista želela? Ne! Ništa ne može zameniti onu moju školsku klupu. Ovo za mene nije sreća. Šta bih dala da mogu da vratim vreme, da mogu da se probudim iz ovog ružnog sna. Tužna sam. Nedostaju mi moji drugari, nastavnici, učionica. Gledam u svoj novi radni sto, ja sam ga birala. Ipak, fali mi onaj izžvrljani i pohabani u školi, trećem redu do prozora. Nastava mi počinje. Dnevniče moj, vidimo se uskoro. Četrnaest časova je, popodne. Završila sam sa slušanjem nastave. Nešto prepisala, malo učila, poslala putem poruke domaći, a za sve to vreme sam uglavnom ćutala. Izgleda da si mi ti u ovim trenucima najbolji prijatelj. Jedino tebi mogu preneti sve ono što osećam. |
|
Dnevniče moj, gde su svi nestali? Nema nikoga da me opomene, šapne tajnu, nasmeje, čak i kazni. Sve je tako tužno. Danas mi toliko nedostaju moji drugari. Nedostaju mi ona naša čačkanja, zadirkivanja, prepisivanja, ogovaranja, šale na malim odmorima. Sve je za tren nestalo.
Dnevniče moj, nedostaju mi moji nastavnici, nekad strogi, nekad raspoloženi.
Možda sam pre svega ovoga bila previše nezrela, bezbrižna... tek sada sam shvatila koliko mi i oni znače. Škola bez njih nije škola, sve je drugačije, neprirodno. Ništa ne može zameniti njihovu “živu reč”, rad na času, trenutke u kojima daju sve od sebe da nas nauče, da nam objasne. Fali mi njihovo prisustvo, podrška, a nekada i kritika, sa ciljem i željom da od nas naprave dobre ljude.
Sa današnjim danom, skoro dva meseca, svaka stranica mog dnevnika je isključivo
posvećena mojoj školi, nastavnicima, drugarima. Želja za povratkom u školske
klupe je sve veća. Dragi moj dnevniče, želim da ovo što pre zaboravim. Hoću da zagrlim svoje drugare i nastavnike, da što pre vidim ona njihova srećna i nasmejana lica. Jedva
čekam da čujem ono naše školsko zvono koje nas zove i opominje da požurimo. Nisam mislila da ću ovo ikada izgovoriti, ali- želim svoju školu nazad.
Đak reporter: Lana Rašković 7/3
OŠ "Natalija Nana Nedeljković", Kragujevac, Grošnica
Nastavnica: Neda Cvejić
Dnevniče moj, nedostaju mi moji nastavnici, nekad strogi, nekad raspoloženi.
Možda sam pre svega ovoga bila previše nezrela, bezbrižna... tek sada sam shvatila koliko mi i oni znače. Škola bez njih nije škola, sve je drugačije, neprirodno. Ništa ne može zameniti njihovu “živu reč”, rad na času, trenutke u kojima daju sve od sebe da nas nauče, da nam objasne. Fali mi njihovo prisustvo, podrška, a nekada i kritika, sa ciljem i željom da od nas naprave dobre ljude.
Sa današnjim danom, skoro dva meseca, svaka stranica mog dnevnika je isključivo
posvećena mojoj školi, nastavnicima, drugarima. Želja za povratkom u školske
klupe je sve veća. Dragi moj dnevniče, želim da ovo što pre zaboravim. Hoću da zagrlim svoje drugare i nastavnike, da što pre vidim ona njihova srećna i nasmejana lica. Jedva
čekam da čujem ono naše školsko zvono koje nas zove i opominje da požurimo. Nisam mislila da ću ovo ikada izgovoriti, ali- želim svoju školu nazad.
Đak reporter: Lana Rašković 7/3
OŠ "Natalija Nana Nedeljković", Kragujevac, Grošnica
Nastavnica: Neda Cvejić
