Stranica iz mog dnevnika

Bila je nedelja, 15.03. sećam se jedne rečenice zbog koje smo se, verujem, svi mi učenici radovali. A ja, ja sam se isto tako radovala u četvrtak kada sam od doktora dobila opravdanje za petak. „Super“ mislila sam tada, „ne moram na hemiju“. A onda posle te rečenice, ceo moj san je pao u vodu. Tada sam shvatila da je baš tog četvrtaka bio moj poslednji dan u osnovnoj školi. Rastužila sam se, zar ja više neću videti svoju školu, slušati predavanja nastavnika. Zar više neću sedeti u istoj klupi sa mojim drugarima, zar se više nećemo svađati oko nebitnih stvari...
A moja maštanja o haljini za malu maturu, o tome da li bi mi bolje stajale baletanke ili patike? Srušeni su svi moji snovi o modnim kombinacijama koje sam danima razrađivala i kreirala u svojoj glavi.
Onda se škola nastavila. Baš ono što su roditelji mrzeli kod nas, sada su morali da prihvate. Po celi dan poruke na telefonu i internetu. Sada ni ja više ne mogu. Dosta mi je tehnike i sedanja u kući. Hoću da se vidim sa drugarima, da se ispričamo kao ljudi.
Zapitam se da li nam je sve ovo trebalo da počnemo da cenimo nastavnike, doktore, da shvatimo da nam nedostaje sloboda. Da li stvarno postoji nešto tako jako na svetu što je KOVID-19,  da zaustavi ceo svet, da zabrani ljudima da se viđaju, da se druže?
Kad sve ovo prođe, a neće skoro, kažu za mesec ili dva, izaćićemo valjda malo ozbiljniji. Sazrećemo dovoljno da se više cenimo i volimo, da ne tražimo mane u drugima već da se radujemo i tuđim uspesima. Jer, bukvalno preko noći može da se izgubi neko ko ti je mnogo drag, neko ko nije u stanju da se izbori sa zlom zvanim   KOVID-19.

OŠ“Branko Krsmanović“Sikirica
Đak reporter: Nataša Mojsilović VIII razred
Nastavnik: Violeta Milošević