​Stranica dnevnika u izolaciji

Sva deca koja preživljavaju ovu situaciju, izolovana jedna od drugih, možda prvi put, a možda su već prolazili kroz nešto slično, osećaju se kao i ja, siguran sam, ako ne stalno, onda u nekim trenucima. 
Stranice dnevnika se ispisuju same u našim mislima, a sada ih prenosim vama.
Taj 15. mart doneo je ono što su generacije đaka želele i o čemu su maštale- neodlaženje u školu. Međutim, koliko god to lepo zvuči, uverili smo se da je izolacija, koliko god je porodice držala na okupu i imala svojih prednosti, ipak opterećujuća, neprirodna, kao stega. 
Nekoliko prvih dana, onako uplašen od bolesti i nepoznatog, ni u dvorište ne izlazim. U svojoj sobi, kutku i slobodi, često se sećam drugara, fudbalskog terena, školskog dvorišta. Ustajem rano, pratim nastavu, učim, gledam filmove, igram igrice, i tako iznova, svakoga dana, svake nedelje. Dok je Ana Frank, sakrivena na potkrovlju jedne kuće u Amsterdamu, gledala u parče neba i krošnju drveta, ja iz svoje sobe posmatram tišinu...prazne ulice, iznenadni sneg, dolazak proleća.
Čini mi se da po prvi put u svom životu osećam strah, mogu da ga vidim, opipam. Pokušavam da skrenem misli, ali samo na kratko, jer se svakodnevica ponavlja. Ova soba je i moja učionica, i moje igralište i moj ceo svet. Iako nije mala, počinje da me guši, steže, kao da se i ona zasitila mene, pa je rešila da se smanji i oteža mi situaciju. Jednobojni zidovi su bili moja oaza mira, a sada su moja noćna mora. Sve mi je tu, na dohvat ruke, na par koraka, ali kilometrima daleko.

Ovako nešto ne želim ni svojim vršnjacima, ni sebi, ni onima mlađima, starijima, nijednom detetu ove naše lepe zemlje, ove naše umorne planete, nikome. Neka izolacija postane samo reč koju koriste građevinci, ne mi, deca, ne vi, nastavnici, lekari, kuvari, pekari, novinari...


Đak reporter: Aleksa Đoković 7/2
OŠ "Natalija Nana Nedeljković", Kragujevac, Grošnica
Nastavnica: Neda Cvejić