|
|
Sreća u nesreći
Nekada, mada toga nismo svesni, život nam daje šansu za sreću, samo je na nama da li ćemo je iskoristiti i kako. Rečima"Sreća u nesreći", treba da idemo kroz život, kako bismo zadržali veru, nadu, volju. Većina nas nije imala vremena za mnoge stvari koje su nas činile srećnima i ispunjenima. Uvek smo žurili, jurili, pokušavali da stignemo rokove. Stalno smo se žalili, odlagali sve što smo mogli da odložimo. Onda se desila korona i nekako- sve je stalo, ili je usporilo. Odjednom, imali smo vremena za sve- druženje, beskrajne razgovore, odavno isplanirane šetnje, unapred dogovorene susrete, ali, nismo imali jedni druge. Kovid 19 uterao nam je strah u kosti i zadržao svakog kod svoje kuće. Kako se ne bismo udaljile, moje drugarice i ja smo našle način da to promenimo, naravno, ne narušavajući pravila. |
Čujemo se preko vibera, skajpa, zajedno radimo domaće zadatke, organizujemo zajednička gledanja filmova, pomažemo se međusobno. Tražimo, svakodnevno, način da stvarnost učinimo lepšom.
Zbog viška slobodnog vremena, pomažem mami oko kućnih poslova i tek sada vidim koliko ima obaveza. Ranije mi se činilo da je to ništa, a sada mi nije jasno kako sve postiže, i, verujte, divim joj se. Možda zvuči dosadno, ali, i to sam uspela da rešim- pustim muziku ili audio kljigu i vreme kao da leti.
Kada idem do prodavnice, svratim do baka i deka u svom komšiluku i pitam treba li šta. Njihovi osmesi su mi najveća nagrada. Sada shvatam da nas ništa ne može ispuniti kao osećaj koji se u nama javlja nakon što nekome pomognemo.
Nastava na daljinu funkcioniše- na viber ili Gugl učionicu dobijamo zadatke, rok za izradu istih, fotografišemo i šaljemo. Svaka naša aktivnost i zalaganje se beleže. Nije naporno, samo nedostaju pravi, istinski razgovor, razrednin ponosni osmeh, prekorni pogled nastavnice kada se nedolično ponašamo, šaputanje na časovima, slanje ceduljica, iščekivanje zvona.
Ono što sam naučila je da se moramo prilagoditi svakoj situaciji, kako bismo olakšali sebi. Od kada smo u karantinu, shvatila sam koliko je važna porodica, kolika je mamina uloga u kući, zbližila sam se sa ljudima oko sebe, videla dosta osmeha koji su prijali mome srcu. Naučila sam da se bolje organizujem, i da uživam u svemu, bez obzira na loše prilike ili promenjeno stanje.
Đak reporter: Magdalena Stevanović 7/4
OŠ "Natalija Nana Nedeljković", Kragujevac, Grošnica
Vođa novinarske sekcije: Neda Cvejić
Zbog viška slobodnog vremena, pomažem mami oko kućnih poslova i tek sada vidim koliko ima obaveza. Ranije mi se činilo da je to ništa, a sada mi nije jasno kako sve postiže, i, verujte, divim joj se. Možda zvuči dosadno, ali, i to sam uspela da rešim- pustim muziku ili audio kljigu i vreme kao da leti.
Kada idem do prodavnice, svratim do baka i deka u svom komšiluku i pitam treba li šta. Njihovi osmesi su mi najveća nagrada. Sada shvatam da nas ništa ne može ispuniti kao osećaj koji se u nama javlja nakon što nekome pomognemo.
Nastava na daljinu funkcioniše- na viber ili Gugl učionicu dobijamo zadatke, rok za izradu istih, fotografišemo i šaljemo. Svaka naša aktivnost i zalaganje se beleže. Nije naporno, samo nedostaju pravi, istinski razgovor, razrednin ponosni osmeh, prekorni pogled nastavnice kada se nedolično ponašamo, šaputanje na časovima, slanje ceduljica, iščekivanje zvona.
Ono što sam naučila je da se moramo prilagoditi svakoj situaciji, kako bismo olakšali sebi. Od kada smo u karantinu, shvatila sam koliko je važna porodica, kolika je mamina uloga u kući, zbližila sam se sa ljudima oko sebe, videla dosta osmeha koji su prijali mome srcu. Naučila sam da se bolje organizujem, i da uživam u svemu, bez obzira na loše prilike ili promenjeno stanje.
Đak reporter: Magdalena Stevanović 7/4
OŠ "Natalija Nana Nedeljković", Kragujevac, Grošnica
Vođa novinarske sekcije: Neda Cvejić
