Sam u klupi

Svake godine sa nestrpljenjem očekujemo septembar i  početak školske godine. Veseli žagor učenika u školskom dvorištu kazuje našu sreću, radost i ushićenost. Sa nestrpljenjem očekujemo ko će s kim sedeti, koja će biti i kako će nam izgledati učionica.
Nažalost, ova godina nije bila kao i sve ostale. Žagor je bio tih, učenici nisu bili toliko veseli, jer su se odeljenja podelila. Od  jednog odeljenja postala su dva. Svi drugovi su rastavljeni. To nam je bilo najteže u školi. Bilo je potrebno vreme da se naviknemo  i prilagodimo novonastaloj sitiaciji. Morali smo sami da sedimo u klupi. Oh, ne mogu da opišem kakav je to osećaj sedeti sam u klupi!  Ne mogu da kažem da je to strašno, ali nije lepo, nije drugarski. A najgora slika je sam u klupi sa maskom. To je tuga, a ne radost. Znam da će proći, vratiće se radost, čuće se veći žagor, skakaćemo i trčaćemo hodnicima bez maski. Mi smo hrabri i hrabro koračamo da savladamo ovu prepreku koja se isprečola ispred nas.

Sedeti sam u klupi nije za učenike. Potrebni su nam drugari, potrebno nam je šaputanje i smeh. Taj skriveni smeh nas čini mnogo srećnijim, ali sada smo lišeni tog zadovoljstva. Korona nam je najvažnije osećanje oduzela.

Hana Radosavljević VI/1
OŠ ,,J. J. Zmaj”, Surdulica
Ljiljana Jović