Sam u klupi

Verujem da je svim školarcima kao i meni falila školska atmosfera- dolazak u prepune gimnazijalske hodnike i pogledom traženje mog odeljenja. Nestrpljivo iščekujući ovaj prvi septembar i povratak u školske klupe potpuno sam smetnula sa uma da ovo nije uobičajena jesen, i da su se okolnosti sasvim promenile. Euforični osećaj, koji smo verujem svi imali prilikom ulaska u školu nakon više od sedam meseci onlajn nastave, ubrzo je bio propraćen osećajem praznine kada sam ušla u polupraznu učionicu. Naravno, kao i svi bila sam upoznata sa protokolima i očekivala sam ovakav prizor, ali iako sam mislila da sam bila spremna za takvu drastičnu promenu, svakako nisam bila. 
Sedajući u klupu sama, u početku se nisam osećala neuobičajeno. Prvog dana ponovni susret sa bar jednom polovinom mojih drugara iz 

​razreda bio mi je dovoljan da zanemarim  nezaobilazan osećaj da iako sve deluje isto, nešto fali. I pored fizičke barijere zvane maska i razdaljine od jedne klupe svi smo razmenili svoja iskustva i dogodovštine kroz koje smo prošli tokom perioda karantina i letnjeg raspusta. Tek nakon par dana ”samovanja” u klupi shvatila sam zapravo koliko mi fali drug iz klupe. Većinom vremena kada poželim nešto da prokomentarišem ili da se posavetujem sa nekim za vreme nastave, zadržim to za sebe, jer da bih dozvala drugaricu bilo bi potrebno da budem glasnija kako bi me čula, a takvo ”dovikivanje” nastavnici svakako ne bi odobrili. Preko maski veoma je teško razumeti osobu koja sedi u tvojoj neposrednoj blizini, a kamoli ako je klupu ili više udaljena. Sigurna sam da profesorima odgovara ova mirnija atmosfera sa manje učenika, ali po mom mišljenju, sva čar časova bila je poneko tiho domunđavanje između učenika. Iako nam mnogi nastavnici govore da smo mi ”nemirnija” polovina odeljenja, atmosfera na časovima je po meni pomalo sablasna. Uhvatila sam sama sebe bezbroj puta kako pogledom tražim drugaricu da joj kažem nešto, i onda se setim da mi faktički više ni ne idemo u isti razred. Razdvajanje mog odeljenja verujem da je svima teško palo koliko i meni. Još veća tragedija je da smo mi kao drugaci imali manje vremena da se združimo u našoj prvoj godini i jednostavno nisam mogla da zanemarim uvek prisutan osećaj otuđenosti sa mojim kolegama iz razreda. Iako smo u neprekidnom kontaktu sa ”drugom” grupom našeg odeljenja , i svakodnevno nam pomažu sa gradivom koje su oni pratili u školi a mi ne, uživo se veoma retko viđamo. Odsustvo tog druženja u školi najviše će ostaviti posledice na naša prijateljstva. 
Mislim da je najfrustrirajuća činjenica oko ovog školovanja na  ”distanci” ,kako od naših drugara tako i od profesora, što ne možemo ništa da uradimo da to promenimo i da se vratimo na staro. Osećaj bespomoćnosti nas je sve obuzeo ,i ironično, jedino što možemo da uradimo da bismo pomogli i sebi i drugima jeste da držimo tu obligatornu distancu. Nakon meseci izolacije verujem da smo svi željni ljudskog kontakta i da se ”približimo” jedni drugima na svaki mogući način. Trenutno bi svi trebalo da budemo zahvalni što možemo bar da viđamo jedan deo svojih prijatelja u okviru škole i deo gradiva pratimo na tradicionalan način. Iako verujem da svi želimo da se ponašamo uobičajeno i da zaboravimo na mere i propise, demantovanjem ozbiljnosti ove situacije možemo isključivo proizvesti kontraefekat. Radujem se danu kada ću ponovo bez brige moći da sednem pored druga u klupu, ali do tada ćemo za našu dobrobit morati da ostanemo na distanci još neko vreme.

Ime i prezime učenice/novinarke: Elena Čoban II4
Škola: Gimnazija „Svetozar Marković“ Novi Sad
Ime i prezime mentora novinarske sekcije: Jelena Davidović, 
prof. srpskog jezika i književnosti