|
|
Proleće u doba Korona virusa
Savremeno doba, sem zvučnog naziva koji obećava lagodnost, u nekoj meri otežava život i delom ga komplikuje. Odrastao sam bez straha od rata, a o bolestima nikad nisam ni razmišljao. Dvadeset prvi vek sem kompjuterizacije, koja predstavlja razbibrigu, zapljusnuo me je i talasom briga, gomilom teorija svetske zavere i zlom koje vreba iza svakog ćoška. Naši preci suočili su se sa vidljivim, a moja generacija sa nevidljivim neprijateljem. Nastao od nečije zle izmišljotine, preti da svaki naš ružan san pretvori u javu. |
Probuđeni iz zimskog sna, bez reči smo, bez glasa, samo oči govore da se pomalo plašimo virusa koji odnosi živote.
Donedavno su izlasci na ulicu podrazumevali pripremu od najviše pet minuta. Sada proveravam sve, jer baratam i novom opremom. Rukavice, zaštitna maska, a sem toga naoružavam se hrabrošću da krenem među ljude. Zaštititi sebe od drugih i druge od sebe, ponavljamo svi horski, svakodnevno. Umesto lekcija učimo život. Pored svega čemu nas uče u školi, život je ono što dolazi na kraju. Glavnu lekciju o snalaženju i borbi, učimo i u praksi primenjujemo sami. Moj grad je s proleća vrlo živ. Kotrljaju se automobili, bicikle, trotineti, stotine para nogu žuri, šeta i poskakuje, osmesi ne silaze sa lica. Ovo nije jedno od tih proleća. Oko fontane, na glavnom šetalištu, caruju golubovi, a nigde penzionera. Roditelji naših roditelja već danima su u svojim domovima, sklonjeni od pošasti koja odnosi živote. U velikom parku što gleda na sporednu ulicu, ljuljaške se pod vetrom pokreću same. Park je za decu, a dece nigde, još je svima zabranjen pristup. Ona će rascvetale grane ove godine gledati sa prozora. Na pijaci nešto malo ljudi. U otvorenom delu ubrzano prodaju sve što se prodati može, jer ne zna se za sutra. Biće novi dan, a svaki dan nam je postao nova neizvesnost. Sve je stalo u iščekivanju novog sutra i novog prekosutra i novog ... Koliko nesigurnosti osećam u gradu, toliko mi je porodični dom postao utočište, u pravom smislu te reči. Relativno naviknuti na novi svet oko nas, roditelji i ja, posvećujemo se jedni drugima. Moram da priznam da tek sad osećam da mi je taj segment nedostajao. Svet kao da je stao, ali mi ne sa njim. Otvaram neka vrata koja sam silom prilika zatvarao, tvrdeći da nemam vremena. Konačno je došao dan koji obično nazivamo „neki put“ ili „ za ne daj Bože“. Kažu da u nesreći uvek postoji zrno sreće. Otvaram knjige koje su strpljivo čekale na polici, nastavljam započete i ostavljene poslove, razgovaram sa roditeljima. Ne pričam „ žurim“ i „ ne mogu sad“, ne kažem „ sačekaj“ niti „nemam vremena“. Otvaram nova poglavlja knjiga, listam delove svog života, upoznajem pravog sebe, bez svih nametnutih obaveza. Nisam ovako zamišljao proleće.
Iskreno, mislio sam da su teška vremena zarobljena u pričama odraslih, da ću uvek ušuškano živeti svoj skromni život. Pomalo se svi plašimo, ali i učimo, bez škole i udžbenika. Učimo da život ne garantuje bezbrižno detinjstvo, da zna da se ružno našali i nasmeje u lice. Učimo da razumemo sebe i druge, da sačekamo, da stanemo, ali i da držimo sebe. Samo da sve prođe... A kad prođe bićemo pametniji za jedno teško iskustvo, znaćemo da cenimo jutro i dan, da razumemo roditelje, nastavnike, da čuvamo svoj grad... Kad se jednom sve iznova rodi i iz ovog čekanja probudi i kad dozvoli proleću da bude to što jeste, pušteni iz svih današnjih stega, znaćemo da cenimo sebe, zdravlje i stečenu slobodu.
Učenik: Veljko Filipović odeljenje 1/4 ,
Gimnazija Svetozar Marković, Jagodina
Profesor: Smilja Perunović, srpski jezik i književnost
Donedavno su izlasci na ulicu podrazumevali pripremu od najviše pet minuta. Sada proveravam sve, jer baratam i novom opremom. Rukavice, zaštitna maska, a sem toga naoružavam se hrabrošću da krenem među ljude. Zaštititi sebe od drugih i druge od sebe, ponavljamo svi horski, svakodnevno. Umesto lekcija učimo život. Pored svega čemu nas uče u školi, život je ono što dolazi na kraju. Glavnu lekciju o snalaženju i borbi, učimo i u praksi primenjujemo sami. Moj grad je s proleća vrlo živ. Kotrljaju se automobili, bicikle, trotineti, stotine para nogu žuri, šeta i poskakuje, osmesi ne silaze sa lica. Ovo nije jedno od tih proleća. Oko fontane, na glavnom šetalištu, caruju golubovi, a nigde penzionera. Roditelji naših roditelja već danima su u svojim domovima, sklonjeni od pošasti koja odnosi živote. U velikom parku što gleda na sporednu ulicu, ljuljaške se pod vetrom pokreću same. Park je za decu, a dece nigde, još je svima zabranjen pristup. Ona će rascvetale grane ove godine gledati sa prozora. Na pijaci nešto malo ljudi. U otvorenom delu ubrzano prodaju sve što se prodati može, jer ne zna se za sutra. Biće novi dan, a svaki dan nam je postao nova neizvesnost. Sve je stalo u iščekivanju novog sutra i novog prekosutra i novog ... Koliko nesigurnosti osećam u gradu, toliko mi je porodični dom postao utočište, u pravom smislu te reči. Relativno naviknuti na novi svet oko nas, roditelji i ja, posvećujemo se jedni drugima. Moram da priznam da tek sad osećam da mi je taj segment nedostajao. Svet kao da je stao, ali mi ne sa njim. Otvaram neka vrata koja sam silom prilika zatvarao, tvrdeći da nemam vremena. Konačno je došao dan koji obično nazivamo „neki put“ ili „ za ne daj Bože“. Kažu da u nesreći uvek postoji zrno sreće. Otvaram knjige koje su strpljivo čekale na polici, nastavljam započete i ostavljene poslove, razgovaram sa roditeljima. Ne pričam „ žurim“ i „ ne mogu sad“, ne kažem „ sačekaj“ niti „nemam vremena“. Otvaram nova poglavlja knjiga, listam delove svog života, upoznajem pravog sebe, bez svih nametnutih obaveza. Nisam ovako zamišljao proleće.
Iskreno, mislio sam da su teška vremena zarobljena u pričama odraslih, da ću uvek ušuškano živeti svoj skromni život. Pomalo se svi plašimo, ali i učimo, bez škole i udžbenika. Učimo da život ne garantuje bezbrižno detinjstvo, da zna da se ružno našali i nasmeje u lice. Učimo da razumemo sebe i druge, da sačekamo, da stanemo, ali i da držimo sebe. Samo da sve prođe... A kad prođe bićemo pametniji za jedno teško iskustvo, znaćemo da cenimo jutro i dan, da razumemo roditelje, nastavnike, da čuvamo svoj grad... Kad se jednom sve iznova rodi i iz ovog čekanja probudi i kad dozvoli proleću da bude to što jeste, pušteni iz svih današnjih stega, znaćemo da cenimo sebe, zdravlje i stečenu slobodu.
Učenik: Veljko Filipović odeljenje 1/4 ,
Gimnazija Svetozar Marković, Jagodina
Profesor: Smilja Perunović, srpski jezik i književnost
