|
PROLEĆE S KORONOM
Budim se... Subota ujutro... Čuje se lupnjava iz kuhinje i TV u dnevnoj sobi. Mama sprema doručak, a tata ko tata, gleda nešto na TV-u. Protrljam oči, ustanem iz kreveta i pogledam kroz prozor. Na ulici nigde nikoga. Topao, sunčan, vedar prolećni dan kao da mami da se izađe napolje. O, kako mi se vozi bicikl! Trčim do mame u kuhinju. Tamo cvrči nešto na tiganju. Mama kao da igra neki ples u tri koraka: frižider, šporet, sudopera, pa ponovi. Vidim u žurbi je... Kažem ozareno: "Hoću da vozim bicikl posle doručka. Dan je kao stvoren za moje okrete pod ručnom kočnicom!" Mama me gleda začuđeno i po malo iznervirano i kaže: "Ne možemo napolje, jer je policijski čas do ponedeljka. Hajde postavi sto za doručak, pa ćemo posle da radimo zadatke iz matematike". Pada mi osmeh s lica. Lenjo raspremam sto za doručak, kao da imam sto godina. U sebi mislim: "Neću tako!". Ostavljam neraspremljen sto i trčim kod tate, mog večitog saveznika u borbi za zabavu. "Tata, tata, hajde da vozimo bicikl posle doručka! Haj'mo napolje! Samo tu oko zgrade. Neće nas videti niko. Ako naiđe policijska patrola pobećićemo odmah u zgradu" - kažem u jednom dahu da me ne bi prekinuo. Čini mi se da mu je "pala" vilica (ha-ha-ha) u neverici šta ja to govorim odjednom. Hvata me oko struka i povlači ka sebi u zagrljaj. "Smiri se, nismo još ni doručkovali. Vidi koliko je sati. Ima vremena za razne druge igre. Smislićemo već nešto...". Bedak. Znam tatu. Kod njega je sve to tako lako i lepo, ali mi neće dozvoliti to što tražim, čim mi nije rekao da ćemo izaći napolje posle doručka. Doručkujemo u tišini... Mama uključuje radio da nas malo oraspoloži. Meni je još gore. Do sada sam samo ćutala, a sada više neću ni da jedem. |
Oni se vesele, a ja ne mogu napolje, tako ja to vidim. Mama nešto priča o deci u Africi koja gladuju i kako sam nezahvalna. Tata je sada vidno podržava. Plačem... E, sad su svi neraspoloženi! Mama skuplja tanjire i odlazi u kuhinju gunđajući. Tata me donekle razume. Daje mi krišom od mame mobilni telefon. Tamo su sada moji drugari. U vreme vanrednog stanja izazvanog Korona virusom svi smo se preselili na društvene mreže. Tamo se dopisujemo, igramo igrice, vidimo, imamo onlajn nastavu sa učiteljem... Zabavna je i nastava na daljinu i gosti koje nam učitelj dovodi na časove na ZUM aplikaciji i svi oni radovi koje radim sa mamom i tatom jer sada više vremena provode sa mnom. Ipak, ništa ne može da zameni pravu igru sa društvom na igralištu, kao i baku i deku koju sada ne mogu da viđam. Svi oni mi mnogo nedostaju!
Iz maštanja me budi mamin opominjući glas: "Prvo matematika, pa mobilni telefon!". A-a-a-a, ostavljam telefon teška srca. Uzimam knjigu i krećem na zadatke. Tata sedi pored mene i pomaže kad negde "zapnem".
Posle nekog vremena uspevam da rešim zadatke i dobijam telefon. Super! Vidim da je mama pre toga pregledala telefon. Nešto je obrisala. Ljutim se zašto gleda prepisku između mene i mog društva, ali ona kaže da joj je to "posao". Kao "mora sve da zna". To mi je ranije jako smetalo, ali sada znam šta na mrežama i na internetu sme, a šta ne sme da se piše i radi.
O, ne! Sad nikog nema na mrežama! Pa gde su svi sada kada sam konačno dobila telefon?! Sada oni imaju virtuelne časove klavira, engleskog i ko zna čega još. "Nema veze" kažem sebi i na internetu gledam smešne video klipove sa životinjama, dok se neko već ne javi da se igramo.
Posle večere mama je tražila da se uradi još jedna strana zadataka iz matematike. Kaže da se bolje pamti kada se pre spavanja uradi ono što treba da se nauči. I da... Napravila sam joj u dogovoru sa tatom oglicu od perlica da je iznenadim. Posle večere sam joj predala zahvalnicu koju sam sama nacrtala i upakovanu ogrlicu.
Jako se obradovala, ali su se u njenim očima videle i suze. Čudno je to kako se odrasli rasplaču kada treba da su srećni. Stavila je ogrlicu oko vrata i zagrlila me. "Divna je! Baš kao i ti" - kazala je. Čini mi se da sam u tom trenutku porasla bar 1 cm.
Tata i ja samo bacili "petaka" jedno drugom. Još jedan uspešan dan. Jeste da nismo vozili bicikl, ali sam naučila da ne mora sve odmah i po svaku cenu da se dobije.
Mama i tata su mi obećali vožnju biciklom kada prođe vanredno stanje i to do iznemoglosti. To znači da ćemo ići kući kada ja to budem htela, a ne oni.
Učenik: Anastasija Gojković II-3
OŠ "Jovan Jovanović Zmaj" Pančevo
Učitelj: Predrag Starčević
Iz maštanja me budi mamin opominjući glas: "Prvo matematika, pa mobilni telefon!". A-a-a-a, ostavljam telefon teška srca. Uzimam knjigu i krećem na zadatke. Tata sedi pored mene i pomaže kad negde "zapnem".
Posle nekog vremena uspevam da rešim zadatke i dobijam telefon. Super! Vidim da je mama pre toga pregledala telefon. Nešto je obrisala. Ljutim se zašto gleda prepisku između mene i mog društva, ali ona kaže da joj je to "posao". Kao "mora sve da zna". To mi je ranije jako smetalo, ali sada znam šta na mrežama i na internetu sme, a šta ne sme da se piše i radi.
O, ne! Sad nikog nema na mrežama! Pa gde su svi sada kada sam konačno dobila telefon?! Sada oni imaju virtuelne časove klavira, engleskog i ko zna čega još. "Nema veze" kažem sebi i na internetu gledam smešne video klipove sa životinjama, dok se neko već ne javi da se igramo.
Posle večere mama je tražila da se uradi još jedna strana zadataka iz matematike. Kaže da se bolje pamti kada se pre spavanja uradi ono što treba da se nauči. I da... Napravila sam joj u dogovoru sa tatom oglicu od perlica da je iznenadim. Posle večere sam joj predala zahvalnicu koju sam sama nacrtala i upakovanu ogrlicu.
Jako se obradovala, ali su se u njenim očima videle i suze. Čudno je to kako se odrasli rasplaču kada treba da su srećni. Stavila je ogrlicu oko vrata i zagrlila me. "Divna je! Baš kao i ti" - kazala je. Čini mi se da sam u tom trenutku porasla bar 1 cm.
Tata i ja samo bacili "petaka" jedno drugom. Još jedan uspešan dan. Jeste da nismo vozili bicikl, ali sam naučila da ne mora sve odmah i po svaku cenu da se dobije.
Mama i tata su mi obećali vožnju biciklom kada prođe vanredno stanje i to do iznemoglosti. To znači da ćemo ići kući kada ja to budem htela, a ne oni.
Učenik: Anastasija Gojković II-3
OŠ "Jovan Jovanović Zmaj" Pančevo
Učitelj: Predrag Starčević
