Pismo mom odeljenju, u doba korone


Dan je, kao i onda kada smo se upoznali. Isto vreme, dan, mesec, samo osam godina kasnije. Nedostajete mi, drugari, svi, i to mnogo. Znali ste svaku moju tajnu, problem, ljubav, znali ste, čak, i razloge za moje boli i radosti. Svakog dana sam se radovala dolasku u školu, samo zbog vas. Pričali smo o svemu, družili se, smejali, ponekad i svađali, ali iznova mirili. Delili smo sreću, tugu, užinu...
Danas, zbog strašnog virusa koji se rašio po čitavom svetu, onemogućeno nam je viđanje, druženje, bliski kontakt. 
Prilike su postale drugačije, znate i sami- škole su zatvorene, neke firme isto, druge rade skraćeno; uvedeno je vanredno stanje, potom i policijski čas, ograničena nam je sloboda. Ljudi su u domovima, provode vreme sa svojim porodicama, nema okupljanja, druženja. Ulice su, naročito noću, puste, prazne, mračne, tihe. Tokom dana svi su u nekoj žurbi, čekaju redove pred apotekama, bankama, poštama, radnjama, marketima, u brzini završavaju poslove, noseći zaštitne maske i rukavice, kako bi izbeglli zarazu i pomogli sebi i drugima.
Televiziju pratim zbog nastave, dok vesti slušaju moji roditelji. Čujem i ja poneku informaciju, ali, lakše mi je da budem u svojoj sobi, ispunim svoje vreme obavezama oko domaćeg zadatka, pročitam neku knjigu...jer, moram vam priznati, plašim se. Osećaj sigurnosti pružaju mi medicinski radnici, oni koji su na raspolaganju pacijentima 24 sata, bore se, pokušavaju da pomognu, ne odustaju. 

Dok su nam nekad stariji govorili: "Isključite TV, učite, a onda napolje, igrajte se", danas kažu: "Sedite kod kuće, uključite TV, učite"! U kontaktu smo sa svojim nastavnicima, svakodnevno, brinu i trude se, znate i to. I mi dajemo sve od sebe, znam, jer vidim koliko se zalažemo. Možda tako pokušavamo da prekratimo vreme, koje nikako da prođe, ili zaboravimo na strah i neizvesnost. 
Nadam se da će ovo stanje brzo da prođe. Nadam se da ćemo se ponovo sresti na kraju ulice i ići zajedno u školu. Nadam se da ćemo se opet žaliti jedni drugima na test iz matematike koji je nenadano zakazan. Nadam se da će sve biti kao pre korone, jer, tek sad vidim koliko mi zapravo značite i nedostajete. Volim vas, VII/4! 


Đak reporter: Bojana Popović 7/4
OŠ "Natalija Nana Nedljković", Kragujevac, Grošnica
Vođa novinarske sekcije: Neda Cvejić