Godinu dana sa koronom
Pandemija kao utakmica bez kraja
Godinu dana... Godinu danaje dug period, a toliko je prošlo od kada se borimo sa „nevidljivim neprijateljem”, kako bi mediji i struka rekli. Nažalost, ovaj neprijatelj je postao sve vidljiviji i prisutniji... On je svuda oko nas,a ušao je i u nas same.
Dvanaest meseci straha je iza nas, a strah će biti prisutan i dalje. To je strah od zaraze, bolesti, strah kome ne znamo kada će doći kraj. Svakog dana se samo o tome priča na televiziji, ulici, u školi. Sve je postalo u znaku korone, Svima je teško i sve je neizvesno: škola, posao odraslih, proslave, odmori... Okupljanja nema, a mora nije bilo prošle godine. Po svemu sudeći neće ga biti ni ove godine.
Rođendane ne slavimo, na slave ne idemo, niti nam ko dolazi. U posete ne idemo i to sve kako bismo se zaštitili i kako bismo zaštitili ljude oko nas.
Sve se promenilo, svi smo se udaljili. I mi smo se promenili.
Stalno slušamo o nekim brojkama, respiratorima, vakcinama, o izlečenima i preminulima. Godinu dana krizni štab ponavlja šta treba, a šta ne treba. Neko veruje, neko ne veruje, a svakako je virus tu. Borba sa virusom traje u čitavom svetu, iako je vakcina stigla, virus ne jeljava, već bukti sve više.
Čini mi se kao da je juče bilo kada je proglašena pandemija, ali posle toliko vremena, ona i dalje traje. U nekim trenucima, čini mi se, kao da prolazi, kao da će uskoro doći kraj, ali ne, ona kao da je svakog dana sve jača, jača nego ikad. Deluje mi kao neka utakmica, koja nikako da se završi, iako svi željno iščekujemo da sudija svira kraj. Korona je sa sobom donela strepnju i strah od nepoznatog sa koim je najteže boriti se.
Život se promenio, nekako ima malo smeha, radosti. Malo svega što nam mami osmeh na lice. Preporuka je ne grliti se, ne pozdravljati se i maske nositi. Godinu dana pod maskama. Jedno vreme smo jedni druge opominjali da pravilno nosimo maske, a sada smo se navikli i one su postale obavezni odevni predmet.
Zbog zaštite sve veći broj ljudi se vakciniše, a kažu da je to jedini način do imuniteta. Punih godinu dana lekari se bore za svaki život, za svakog čoveka. Iskreno, nadam se da će iz ove borbe izaći kao pobednici i da će se vratiti svakodnevnim aktivnostima, normalnom životu i normalnom radnom vremenu. Ako oni pobede, i mi ćemo. Mi smo tim, samo što su oni u prvim linijama borbe, a mi svi iza njih.
Nada, ljubav i volja za životom još uvek nas drže i samo tako možemo pobediti ovu pandemiju. A iza njih pravila, distanca, oprez... Kako je svanuo dan kada je počela, tako će svanuti dan kada će se ona završiti i tada ćemo se vratiti svakodnevnim obavezama i normalnom životu. Nadam se da ćemo izaći kao pobednici uz zagrljaje nabližih, osmeh i radost i da će sve ovo, jednog dana, biti ružna prošlost.
Mateja Popović 6-5
OŠ „Heroj Ivan Muker“ Baničina, Smederevska Palanka
Marija Ristivojević, profesor srpskog jezika i književnosti
Pandemija kao utakmica bez kraja
Godinu dana... Godinu danaje dug period, a toliko je prošlo od kada se borimo sa „nevidljivim neprijateljem”, kako bi mediji i struka rekli. Nažalost, ovaj neprijatelj je postao sve vidljiviji i prisutniji... On je svuda oko nas,a ušao je i u nas same.
Dvanaest meseci straha je iza nas, a strah će biti prisutan i dalje. To je strah od zaraze, bolesti, strah kome ne znamo kada će doći kraj. Svakog dana se samo o tome priča na televiziji, ulici, u školi. Sve je postalo u znaku korone, Svima je teško i sve je neizvesno: škola, posao odraslih, proslave, odmori... Okupljanja nema, a mora nije bilo prošle godine. Po svemu sudeći neće ga biti ni ove godine.
Rođendane ne slavimo, na slave ne idemo, niti nam ko dolazi. U posete ne idemo i to sve kako bismo se zaštitili i kako bismo zaštitili ljude oko nas.
Sve se promenilo, svi smo se udaljili. I mi smo se promenili.
Stalno slušamo o nekim brojkama, respiratorima, vakcinama, o izlečenima i preminulima. Godinu dana krizni štab ponavlja šta treba, a šta ne treba. Neko veruje, neko ne veruje, a svakako je virus tu. Borba sa virusom traje u čitavom svetu, iako je vakcina stigla, virus ne jeljava, već bukti sve više.
Čini mi se kao da je juče bilo kada je proglašena pandemija, ali posle toliko vremena, ona i dalje traje. U nekim trenucima, čini mi se, kao da prolazi, kao da će uskoro doći kraj, ali ne, ona kao da je svakog dana sve jača, jača nego ikad. Deluje mi kao neka utakmica, koja nikako da se završi, iako svi željno iščekujemo da sudija svira kraj. Korona je sa sobom donela strepnju i strah od nepoznatog sa koim je najteže boriti se.
Život se promenio, nekako ima malo smeha, radosti. Malo svega što nam mami osmeh na lice. Preporuka je ne grliti se, ne pozdravljati se i maske nositi. Godinu dana pod maskama. Jedno vreme smo jedni druge opominjali da pravilno nosimo maske, a sada smo se navikli i one su postale obavezni odevni predmet.
Zbog zaštite sve veći broj ljudi se vakciniše, a kažu da je to jedini način do imuniteta. Punih godinu dana lekari se bore za svaki život, za svakog čoveka. Iskreno, nadam se da će iz ove borbe izaći kao pobednici i da će se vratiti svakodnevnim aktivnostima, normalnom životu i normalnom radnom vremenu. Ako oni pobede, i mi ćemo. Mi smo tim, samo što su oni u prvim linijama borbe, a mi svi iza njih.
Nada, ljubav i volja za životom još uvek nas drže i samo tako možemo pobediti ovu pandemiju. A iza njih pravila, distanca, oprez... Kako je svanuo dan kada je počela, tako će svanuti dan kada će se ona završiti i tada ćemo se vratiti svakodnevnim obavezama i normalnom životu. Nadam se da ćemo izaći kao pobednici uz zagrljaje nabližih, osmeh i radost i da će sve ovo, jednog dana, biti ružna prošlost.
Mateja Popović 6-5
OŠ „Heroj Ivan Muker“ Baničina, Smederevska Palanka
Marija Ristivojević, profesor srpskog jezika i književnosti
