O Koroni iz karantina

Brzina vremena u kome živimo, osiromašila nas je duhovno. Prioriteti su se promenili. Željni smo uspeha, zavidne karijere, žrtvujemo vrednije stvari zarad manje vrednog - novca. Ne posvećujemo više vreme ni sebi ni najbližima. Čini mi se da smo se izgubili u želji da živimo boljim životom. Počeli smo da živimo u budućnosti. Danas smo pretvorili u sutra praveći planove i nismo svesni da je to danas već postalo juče. Kao da se plašimo da pogledamo sadašnjosti u oči. Prošlost smo odavno zakopali i jurimo budućnost. Nismo svesni da ono jedino što mi zapravo imamo u rukama jeste ovaj trenutak sada. 
Trenutno smo svedoci masovne patnje. Živeći i suviše brz tempo života, našli smo se pred raskrsnicom. Virus Korona je onaj znak stop na raskrsnici. Više nismo na glavnom putu. Bilo je potrebno da zastanemo, osvrnemo se i vidimo gde smo stigli. Pojedinci se bune zbog poruke Ostani kod kuće, a zapravo to je jedino što treba uraditi kako bismo zaštitili sebe i druge. Ljudi su i dalje bili zabrinuti oko karijera, nisu želeli da stopiraju svoj put ka uspehu zarad naizgled nebitnog virusa. I dalje su parkovi bili puni i grad je izgledao isto kao i u redovnom stanju. Dan za danom, polako su krenuli da odlaze krivicom ovog virusa i ljudi koje poznajemo. Tek tada, čini mi se, ljudi su zastali na pola puta do parka i vratili se kući. Kada su počeli da se dešavaju najgori scenariji, mi smo postali svesni opasnosti. I tada je poruka Ostani kod kuće dobila smisao.
U trenucima kada izgubimo nešto, shvatimo koliko je vredelo. Ti trenuci su kao zalasci sunca. Sunčani dan ne cenimo, ne uživamo u njemu i tek kada ono nestane, shvatimo koliko nam je bilo lepše sa njim. 
Vreme u kom smo trčali za nevažnim stvarima može da bude prošlost. Baš sada, kada osećamo miris doma, toplinu porodice, lepotu slobode. 

​Upravo u ovom trenutku možemo da zaboravimo na instant stvari i više poštujemo trud i napor koji neko ulaže. Neka danas bude taj dan kada ćemo shvatiti lepotu sitnica, sunca, kiše, zagrljaja… Svih onih stvari koje možda nemaju zlatni odsjaj, a zapravo jedino vrede. Prisetimo se priča iz detinjstva, zagrlimo bake i deke, budimo podrška roditeljima kao što su i oni nama. Saslušajmo prijatelja, umesto što čekamo svoj red za priču. Usporimo sa ovim ludim životom. Hajde da sledeći put kada vidimo ružu zastanemo i pomirišemo je, da kada ugledamo zvezdu osetimo njen sjaj. Hajde da obratimo pažnju na svaki uzdah jer ne znamo koji je poslednji.
Sledeći put kada poželite da izgovorite kako vam je teško da ne izađete iz kuće, setite se lepih stvari koje imate u njoj. Pronađite dom i mir u ta četiri zida koji su nam ne samo sada, već uvek najbolje i najsigurnije utočište. 

Đak reporter: Mina Stanić
Škola: Savremena gimnazija, Beograd
Profesor: Marija Crvenko