Najviše mi nedostaje

Kao i svako dete bila sam veoma uzbuđena i srećna kada su na vestima javili da se zbog vanrednog stanja neće ići u škole. Sve je bilo zabavno prve nedelje, rasterećena većine školskih obaveza, vreme sam provodila veoma zanimljivo.
Prvu nedelju provela sam igrajući odbojku na igralištu sa drugarima i drugaricama iz ulice. Međutim, kako su vesti koje su pristizale iz Italije i Španije bile sve strašnije u smislu da virus Covid -19 svakog dana usmrćuje sve više ljudi, u našoj zemlji je uvedena zabrana kretanja. To je za nas decu značilo zabranu okupljanja, druženja i igranja. Igrališta su postala prazna, bez dečje graje i radosti. Jednostavno i kratko rečeno ,,MOJ ŽIVOT JE STAO“. Ja sam imala neki svoj ritam kuća-škola– trening–kuća. Sada nema treninga, a škola na TV-u nije toliko zanimljiva i zabavna koliko su sva deca mislila. Većina dece bi se sada rado vratila u školske klupe što bi uticalo i na još jednu zabranu... druženje sa drugarima... Ostale dane u karantinu provodila sam skoro svaki dan slično. Međutim, naučila sam da pravim razna jela, a pogotovo kolače...Naučila sam mamu da vozi rolere i ujnu bicikl... Ali, osim porodične zabave, tu je bila i odeljenska, naš razredni starešina je jednom do dva puta održavao odeljenjski čas preko interneta gde smo mogli da vidimo i čujemo svoje drugare nakon dva meseca.
Padom broja obolelih od  Covida – 19 mere vanrednog stanja popuštaju, pa se nadam da  će se moje dve želje ostvariti: da odem na trening i vidim se sa svojim drugarima... Ali jedno je sigurno, da sledeće godine nikada neću reći da mi je škola dosadila!
​
Tea Nedeljković VI 2
OŠ“8.septembar“, Pirot
Predmetni profesor: Valentina Aleksić