Moji dani u izolaciji

Pocelo je drugo polugodiste i nisam ni sanjala da ću svoje drugare da vidim jos samo jednu nedelju ,družili smo se intezivno i pre i posle škole iako smo morali puno da ucimo. Tih dana se po školi pričalo o pandemiji, nisam se obazirala na to… Izlazili smo posle skole u park i glupirali se, smejali i sta sve ne…
Zadnjih dana sam se sa jos nekima iz skole prepirala oko tako glupih stvari i eto dosla sam u situaciju da mi nedostaje!!! To prepiranje, gužva po  hodnicima, mali i veliki odmor, smejanje po ćoskovima, dobacivanja, sitne čarke... Sad sam sama, usamljena,daleko od svih, saznanje da se necemo videti ove skolske godine me je dotuklo skroz. Kuci sam stalno uz tv i roditelje.
Skoro sam bila bolesna pre ove pandemije i roditelji mi zabranjuju izlazak da se ne  bih razbolela. Ipak da odmorim od svih školskih  obaveza. Izasla sam sa  majkom i prosetala po Banjickoj šumi ali to je sve sto sme. Dedu ne mogu da vidim ,na drugom kraju grada zivi. 

Čujemo se telefonom, bodrimo se i zeljno iščekujemo kraj ovog lošeg perioda. 
Mnogo sam usamljena… Iako sam sa roditeljima mnogo mi nedostaje moja svakodnevnica. Ne znam  kako je drugima??? Pitam se…

Staša Dimković 6/3
OŠ ”Veselin Maslesa” Beograd, Voždovac
Vesna Sormaz Jovanovic, nastavnica Istorije