Moja lična korona priča

Jutros sam se probudio zbog Vas. Promrmljao sam  toliko samo da me neko čuje. Niko nije obratio pažnju, ali svi su pogledi bili prikovani za ekran. Zlo, novo zlo, doputovalo je iz dalekog Azijskog grada. Tišina je polako uz ritam novinarskog glasa diktirala novu revoluciju reči koje smo upijali bez imalo razuma, podvučenu, dizajnirano-crvenu. Sve je bilo i ostalo isto, tog martovskog jutra, drveće je nežno otvaralo listove, a ja sam ustao da vidim nov talas. Niko nije čak ni pomislao da je to neka ozbiljna igra, igra običnih smrtnika i života. A kako? Sve je stalo, stalo zatvoreno sa maskama se sklopilo i po hladnim soliterima zatvorilo. Igra, smeh i graja, okretanje konopca usled razbijanja brana i odvajanja od sunca. Pa tri meseca bez glasa i plača novih ukućana. Neko remeti uličnu tišinu, sve je kiptalo od besa i tuge uvedenih pravila, crvenih kartona i lisica. Stoj, gde si, slab je signal, a ja sam pitao te 2020. godine da sam sve svoje ciljeve postigao. Smešno, Suzu samo danas niz lice pustili i jednu dugu cev joj u grlo stavili. Bila je biljka, Tadija je ćutao, a ćerka je tiho plakala, pored oronulog kreveta. „Odlazite, ovo je crvena zona. Nestanite, umrećete!“. Koga je više briga, na kraju dana ispod crte ona postaje samo brojka. Bolnice su bile prebukirane ljudima, a scenario i drame apokalipse sa kritičnim gušenjem za loš scenario iza zavese.

​ I šta i gde, sve je bio pozitivan i negativan test. Prava višemesečna drama, poslednji dani noći, gola reč u sivilu podmetnutih rečenica. Stajao sam pored Sajma, onako sve sam odbacivao da sam vas izgubio. Poluga misli koje su se obračunavale sa svake strane ali ipak trebao je samo jak oslonac. Ništa, malo pera i mantila, maske i reptila, pluća su mi na kratko otkazala. Voz nije bio na stanici u 12 časova, kažu nije bilo mesta za preživele, samo za stanje u prošlom kvartalu, a ja avatar, karikatura iz novina. Prodan, a kažnjen bez zločina. I tako dan za danom, leto stiže veliki prasak. Sve najlepše ti želim, ali ipak sve je bila repriza koja se sa televizora prenosila i paniku besplatno poklanjala. Ali ipak to je samo ispisan kraj univerzuma. Uzeo sam taj dugo spakovani kofer, koji uvek uzimam kada sve poslove završavam, ne selim se, već sve nedelje prelistavam, masku ne skidam, a sa česticama u oblacima šah igram. I ne dozvoljavam da ova morska oluja sijalice sa mog lustera poskida, već da proročanstvo sa Perkama ponovo pod konac dotera.

Ana Ristić 4/2
Mašinsko elektrotehnička škola, Paraćin
Aleksandra Ljubisavljević