|
Novo normalno
Virus korona je napravio ogromnu razliku između ove i prošle školske godine. Razlika je tolika, da mi se čini kao da je prošao vek. Dok smo 2019. vodili normalan život, družili se, bili bliski, ove godine živimo u strahu, poštujemo neka nova pravila, borimo se za opstanak. Promenjene su navike, životni tokovi, planovi. Deca su sedela zajedno u klupama, igrala se sa drugom decom, slobodno se kretala, a danas su uskraćeni za prisan kontakt, dodir, zagrljaj. Ne možemo nesmetano ići u prodavnicu, školu, tržni centar- moramo proveriti imamo li zaštitnu masku. Ranije su nam problem predstavljali kišobrani. Koliko sam ih samo puta izgubila, zaboravila. Sada, međutim, obavezno pri izlazku iz kuće potražim masku. |
Prošle godine smo se slobodno kretali, posećivali kulturna dešavanja, organizovali školske predstave, učestvovali na festivalima, išli u bioskop, imali priliku sve da iskusimo, osetimo, dodirnemo, probamo. Ove godine je sve nekako utihnulo. Zabranjena su masovna okupljanja, a kupovinu sve više obavljamo putem interneta. Pre sam uklapala patike sa rancem, a danas sa maskom. Čak su i dizajneri zanemarili garderobu i počeli da se bave kreiranjem maski koje, čini mi se, postaju novi modni trend.
Pre svega ovoga škole su funkcionisale normalno. Družili smo se, zajedno odlazili na nastavu, sedeli skupa u klupama. Učili smo uz pomoć nastavnika, zajedno rešavali zadatke. Danas radimo na savim nov način- svaki drugi dan pohađamo nastavu, odeljenja su nam podeljena na grupe, časove pratimo i na RTS-u. Nema neposrednog kontakta u dovoljnoj meri, što mi smeta u sticanju obrazovanja.
Do juče- sloboda. Danas- drugačija slika- otkazani letovi, prazni aerodromi, sportska dešavanja bez publike, odložene ekskurzije, skraćeno radno vreme brojnih ustanova. Najvažnije što smo izgubili u ovoj godini su dodir, poljubac, topao zagrljaj. Jedno je sigurno, ova bolest nam uzima mnogo, donosi velike gubitke, odnosi mnoge živote, unosi strah i udaljava nas jedne od drugih.
Nadamo se da će ovo brzo proći, da ćemo naučiti mnogo i konačno shvatiti koliko smo bitni jedn drugima. Treba da se pridržavamo svih mera i živimo sa nadom da će sve skorije proći, da ćemo ostaviti maske za sobom i krenuti u neki novi život, bolje sutra.
Lana Rašković
OŠ "Natalija Nana Nedeljković" Kragujevac
Mentor: Neda Cvejić
Pre svega ovoga škole su funkcionisale normalno. Družili smo se, zajedno odlazili na nastavu, sedeli skupa u klupama. Učili smo uz pomoć nastavnika, zajedno rešavali zadatke. Danas radimo na savim nov način- svaki drugi dan pohađamo nastavu, odeljenja su nam podeljena na grupe, časove pratimo i na RTS-u. Nema neposrednog kontakta u dovoljnoj meri, što mi smeta u sticanju obrazovanja.
Do juče- sloboda. Danas- drugačija slika- otkazani letovi, prazni aerodromi, sportska dešavanja bez publike, odložene ekskurzije, skraćeno radno vreme brojnih ustanova. Najvažnije što smo izgubili u ovoj godini su dodir, poljubac, topao zagrljaj. Jedno je sigurno, ova bolest nam uzima mnogo, donosi velike gubitke, odnosi mnoge živote, unosi strah i udaljava nas jedne od drugih.
Nadamo se da će ovo brzo proći, da ćemo naučiti mnogo i konačno shvatiti koliko smo bitni jedn drugima. Treba da se pridržavamo svih mera i živimo sa nadom da će sve skorije proći, da ćemo ostaviti maske za sobom i krenuti u neki novi život, bolje sutra.
Lana Rašković
OŠ "Natalija Nana Nedeljković" Kragujevac
Mentor: Neda Cvejić
