​Kuda ide ovaj svet

Kuda ide? Hoće li život ikad više biti normalan? Hoće li se osmeh zauvek kriti iza maske? Hoću li ikad više podeliti klupu sa svojim drugom? Nikad samlji! Nikad...
Zašto se sve promenilo u proteklih nekoliko meseci? Šta se desilo sa svetom, sa planetom na kojoj živimo, sa ljudima, sa čovekom?? Pre samo godinu dana nismo ni slutili ovakvu budućnost. Da smo mogli da zavirimo unapred, pomislili bismo da smo zalutali u scenario nekog osrednjeg naučnofantastičnog filma, u svet bez poljubaca, bez zagrljaja, u svet maskiranih lica i hirurških rukavica. Nemam mikroskop da vidim virus, ali umem da čujem kako mi se taj nevidljivi grabljivac ceri u lice dok sedim sama u poslednjoj klupi. Viri negde iz prikrajka, nevidljiv, a tako svirepo prisutan, dok vraćam film unazad i vidim prošlogodišnji prvi septembar, kada smo svi hrlili jedni drugima u zagrljaj i gurali se ko će pre da uđe u školu i da odabere ko će sa kim da sedi.

Sada sedimo sami i to treba da bude normalno. Kako, kad nije? Nekad je sedeti sam bila kazna zbog pričanja na času. Zbog čega smo sada kažnjeni, i to kolektivno? Protiv ovoga ne možemo. Ovo je neko novo normalno. Ali, ja sam u zavadi sa njim!

Milica Pavlović 8/5
OŠ "Dimitrije Tucović" Čajetina
​Nastavnica: Marija Vulović