KUDA IDE OVAJ SVET

,,Od kolevke pa do groba najlepše je đačko dobo”- izreka koju sam čuo od mame, a ona od bake. Ako Bog da zdravlja, moja deca će je čuti od mene. 
Odrastao sam na pričama da je školovanje najlepši period života. U to sam se uverio pošavši u školu. Upoznavanje učiteljice, novih drugova, kasnije nastavnika, bilo je novo iskustvo. Onda se u trenutku sve promenilo.
Nova nepoznata bolest okrenula je naše živote i svakodnevicu naopačke. Prevrnula naglavačke sve što smo znali, oduvala novine i jaka uverenja kao list na vetru, poremetila živote građana na jakim temeljima snagom uragana. 
Kuda sada ide ovaj svet? Jednoga dana sve je bilo regularno, a sutradan smo završili u karantinu. Slušali smo o bolesti koja je polako zauzimala celu našu planetu. 
Najteže je bilo prihvatiti onlajn nastavu. Svi su se bojali bolesti. Niko se više nije družio, a kada smo izlazili, nosili smo maske. 
Širom sveta ljudi su ostajali bez posla, bez dragih ljudi, umirali...
Moje mlade godine to nisu shvatale ozbiljno, ali ozbiljnost na licima članova porodice i zabrinutost stručnjaka, činile su da brže sazrimo odrastajući u ovom surovom svetu.
U septembru krenuli smo u školu po novim pravilima - manje grupe, maske, distanca. Smejali smo se, a plakali bismo. Kažu da će nas spasiti vakcina, jedini lek za spas čovečanstva. Trenutno je kod nas bolja situacija, nego u drugim zemljama. Hoće li nas ova bolest ujediniti ili još više zavaditi? Jesmo li mi krivi za novonastalu situaciju? Hoćemo li sa maskama van kuće dok nas COVID - 19 teroriše?
Ne vidim svetlo na kraju tunela. Moj optimizam ne pomaže. Kuda dalje?
Voleo bih da vratim vreme i apelujem na nemar i nemoralnost ljudskog roda.
Ako ćemo tako iščupati naš svet iz kandži opake bolesti, budimo odgovorni. Štiteći sebe, šititite i druge!

Aleksa Živković VI-4
OŠ ,,Ivo Andrić”, Niš
Mentor: Tijana Jocić