|
|
Kuća je i igralište
Odjednom, vanredno stanje. U mojoj porodici, školi, gradu, državi. U mojoj glavi. Onog trenutka kada mi je mama saopštila da se od narednog dana ne ide u školu, u meni se sukobljavalo par osećanja. Radost – nema škole, tuga – nema drugova i drugarica, i strah – šta se to zaboga dešava?! Radost je naravno, kratko trajala. Škola mi je nedostajala već nakon dva dana odmora. Tuga takođe, imam više vremena za svoju porodicu, a zahvaljujući virtualnom svetu moderne tehnologije, drugovi i drugarice su tu. Ali strah – strah je i dalje tu. Strah, za zdravlje moje i svih onih koje poznajem. Strah, za učenje lekcija bez mojih divnih nastavnika ( tek sada znam koliko su divni). Strah, od interneta i telefona koji ne prestaje da zvrcka i svetli. Strah, od gojenja, jer mama sprema neverovatne |
obroke. I strah od bolesti. Jedno veče je u kući panika bila na vrhuncu, dobila sam temperaturu, koja je, hvala Bogu do narednog jutra nestala.
U meni je sveprisutan osećaj potištenosti. Nema livade na koju izlaze sva deca iz mog komšiluka. Mislim ima je, tu je, a kao da nije. I dece ima, ali ne izlaze napolje. Na njoj samo bezbroj maslačaka usamljeno diže svoje glavice ka suncu koje greje uzalud. Tišina. Bez žagora vesele igre dece. Samo se čuje lavež pasa iz komšijskih dvorišta. I našeg psa. Koristimo situaciju da izvedemo našu dragu kucu u šetnju. Prošetamo pola sata dnevno, pogazimo uspravne maslačke, preskačemo usku reku, sunčamo se na usamljenom suncu. Jer vanredno je stanje, nema parkova, nema igrališta, nema dece, kontakta, prijatelja, bicikla...ali ima psa, koji se ovih dana baš našetao. Volela bih više, da je jaka zima, da nas je zavejao sneg, da su jako niske temperature i mrazevi, pa da baš volimo što smo u svojim sobama. Ali ne, proleće je, sve uveliko cveta, budi se, pupi, miriše, ćarlija, žubori, cvrkuće... a mi smo zatvoreni zbog policijskog časa.
E sad, nije meni dosadno. Obaveze oko škole imam i na pretek. A imam i vremena da pročitam konačno roman od osam stotina stranica. Čitam, sve knjige koje imam u kući (a imam ih dosta). Danas ih imam i previše. Mama je pre par dana donela još petsto komada svog novog romana – mama je pisac za decu. Taj roman napisala je pre vanrednog stanja, sada se žali da nema inspiraciju. Čitala sam i nov roman – Beta vuk, po treći put, i ponovo ću, verovatno. Mnogo sam ljuta na nju što nije napisala još neku stranicu, da što duže traje jer roman je jako dobar.
Mama sada nema inspiraciju, ali nema ni vremena. Moje dve sestre i ja ovih dana samo tražimo da kuva. Naravno, naučile smo i mi da spremamo, igramo se restorana, ona je glavni kuvar a mi pomoćni. Ali goste nemamo, sve nas četiri pojedemo sa apetitom. Mama inače radi u vrtiću. Pošto sada radi od kuće, piše aktivnosti za svoju grupu, a mi joj krademo ideje. Pa tako porodično istražujemo, mesimo, vajamo, seckamo, lepimo, žmurimo... pravimo kućice za lutke, kuglanu, skrovište, pesak, tempere, plastelin, tražimo skriveno blago, zaključanu princezu, slažemo slagalice od dve hiljade delova... čitamo bajke, igramo se na slovo na slovo, potapanje brodova, društvene igre... skačemo uz just dance, slušamo muziku, gledamo filmove, serije... i dosta se smejemo. Smeh je lek. Moja najmlađa sestra (6 god.) stalno postavlja smešna pitanja, npr: ,,Da li je mušica vila, pošto ima krila?“
Teško nam je svima, mi smo slobodan i druželjubiv narod, ne volimo ograničavanje, pogotovo mi – deca. Ali ovo je vreme da radimo na sebi, vreme za pronalaženje novih talenata, vreme za učenje, vreme za strpljenje, i što je najvažnije, vreme za ljubav. Koliko god da je teško, moja porodica voli da je na okupu, moja porodica voli vreme posvećenosti i jedinstva.
Anđela Živković VII2
OŠ "Dragiša Luković Španac" Kragujevac
Nastavnica: Bojana Tubić
U meni je sveprisutan osećaj potištenosti. Nema livade na koju izlaze sva deca iz mog komšiluka. Mislim ima je, tu je, a kao da nije. I dece ima, ali ne izlaze napolje. Na njoj samo bezbroj maslačaka usamljeno diže svoje glavice ka suncu koje greje uzalud. Tišina. Bez žagora vesele igre dece. Samo se čuje lavež pasa iz komšijskih dvorišta. I našeg psa. Koristimo situaciju da izvedemo našu dragu kucu u šetnju. Prošetamo pola sata dnevno, pogazimo uspravne maslačke, preskačemo usku reku, sunčamo se na usamljenom suncu. Jer vanredno je stanje, nema parkova, nema igrališta, nema dece, kontakta, prijatelja, bicikla...ali ima psa, koji se ovih dana baš našetao. Volela bih više, da je jaka zima, da nas je zavejao sneg, da su jako niske temperature i mrazevi, pa da baš volimo što smo u svojim sobama. Ali ne, proleće je, sve uveliko cveta, budi se, pupi, miriše, ćarlija, žubori, cvrkuće... a mi smo zatvoreni zbog policijskog časa.
E sad, nije meni dosadno. Obaveze oko škole imam i na pretek. A imam i vremena da pročitam konačno roman od osam stotina stranica. Čitam, sve knjige koje imam u kući (a imam ih dosta). Danas ih imam i previše. Mama je pre par dana donela još petsto komada svog novog romana – mama je pisac za decu. Taj roman napisala je pre vanrednog stanja, sada se žali da nema inspiraciju. Čitala sam i nov roman – Beta vuk, po treći put, i ponovo ću, verovatno. Mnogo sam ljuta na nju što nije napisala još neku stranicu, da što duže traje jer roman je jako dobar.
Mama sada nema inspiraciju, ali nema ni vremena. Moje dve sestre i ja ovih dana samo tražimo da kuva. Naravno, naučile smo i mi da spremamo, igramo se restorana, ona je glavni kuvar a mi pomoćni. Ali goste nemamo, sve nas četiri pojedemo sa apetitom. Mama inače radi u vrtiću. Pošto sada radi od kuće, piše aktivnosti za svoju grupu, a mi joj krademo ideje. Pa tako porodično istražujemo, mesimo, vajamo, seckamo, lepimo, žmurimo... pravimo kućice za lutke, kuglanu, skrovište, pesak, tempere, plastelin, tražimo skriveno blago, zaključanu princezu, slažemo slagalice od dve hiljade delova... čitamo bajke, igramo se na slovo na slovo, potapanje brodova, društvene igre... skačemo uz just dance, slušamo muziku, gledamo filmove, serije... i dosta se smejemo. Smeh je lek. Moja najmlađa sestra (6 god.) stalno postavlja smešna pitanja, npr: ,,Da li je mušica vila, pošto ima krila?“
Teško nam je svima, mi smo slobodan i druželjubiv narod, ne volimo ograničavanje, pogotovo mi – deca. Ali ovo je vreme da radimo na sebi, vreme za pronalaženje novih talenata, vreme za učenje, vreme za strpljenje, i što je najvažnije, vreme za ljubav. Koliko god da je teško, moja porodica voli da je na okupu, moja porodica voli vreme posvećenosti i jedinstva.
Anđela Živković VII2
OŠ "Dragiša Luković Španac" Kragujevac
Nastavnica: Bojana Tubić
