Kraj škole zbog epidemije
Da li vas je zbunila ova situacija, kako ste reagovali , da li ste se uplašili, kako ste vi doživeli virus koronu?

Ovako, što se tiče prvog pitanja, ova situacija je, razume se, zbunila ceo svet, jer u poslednjih 100 i više godine se ne pamti ovakva epidemija koja je ceo svet zahvatila i naravno da se još ne možemo oporaviti od činjenice da se epidemija, koja je u početku zahvatila samo Kinu, preko noći proširila na svet, zbog kasnog uvođenja vanrednih mera u Kini i tako upropastila planove i ostavila u čutu ljude širom sveta. Tako da, odgovor na ovo pitanje je da, zbunila sam se i još uvek sam zbunjena i još uvek nisam potpuno svesna šta se desilo. Što se tiče prve reakcije, kad sam pročitala da se u Kini, tačnije Vuhanu  pojavio nov, smrtonosan virus, nisam se mnogo uplašila jer sam, kao što sam već napomenula, mislila da se to odnosi samo na Kinu i, kako se skoro svake godine desi 

da neka zarazna bolest izbije u nekom delu sveta, tako sam ošekivala da se ni ova epidemija neće proširiti dalje od regiona u kom se pojavila. Ipak, počela sam da izbegavam kineske prodavnice u mom gradu, jer je tada to bio još nepoznat virus i plašila sam se da bi od svih zaraženih jako mali procenat preživeo. To su moje prve reakcije i razmišljanja na ovu temu tokom januara i februara ove godine. Negde sredinom februara u vestima čujem da se zaraza proširila i na Evropu. Prvo je stigla u Francusku, a zatim i u Italiju, za koju će se vrlo brzo ispostaviti da je i najgore prošla. Već u tom periodu se javlja strah, ali nekako sam, ipak, nastavila da optimistički razmišljam da će srpske vlasti na vreme preduzeti vanredne mere i zatvoriti granice. Nažalost, sve je ispalo drugačije. Nikada neću zaboraviti taj 6. mart kad saznajemo da je potvrđen prvi slučaj zaraze korona virusom u Srbiji. Tada se već jesam malo uplašila, ali do kraja nisam gubila nadu da neće stići u moj kraj. Takođe, utešilo me je i saznanje da ova bolest i nije toliko strašna kao što smo najpre pomislili, da može biti kobna po starije i hronične bolesnike, među kojima je i moja baka sa kojom živim. Na svu sreću, ona je ispoštovala sve uvedene mere i tako se zaštitila. U suštini, najjači strah tokom cele ove nemile situacije, osetila sam kada mi je drug saopštio da je zaražen i jedan čovek iz našeg kraja. Kasnije je i on umro. Mada ni to nije bio neki jak strah, moj optimizam nije posustajao, znala sam da se meni neće desiti jer tokom celog vanednog stanja nisam izlazila nigde van mog dvorišta. Tu se i nadovezujemo na Vaše poslednje pitanje, a to je kako sam ja doživela ovu situaciju. To će možda biti i jedan od najemotivnijih mojih odgovora do sada. Ja sam bila prepuna planova i želja za ovu godinu i nikada neću prežaliti što mnoge od njih neću imati prilike više da ostvarim. Dan pred uvođenje vanrednog stanja obaveštena sam da sam 2. na opštinskom takmičenju iz istorije. Veoma sam srećna bila i iskreno se nadala da ću i kroz dalje stepene takmičenja isto tako napredovati, međutim, kao hladan tuš dolazi to saznanje da je opaki virus stao na put svemu tome. Istorija je moj omiljeni predmet i navikla sam da na časovima uvek kažem neku zanimljivost vezanu za aktuelno gradivo. U 8. razredu dolazi moje omiljeno gradivo u kome uživam i osećam da bih sve lekcije znala sama da ispredajem. Nestrpljivo sam iščekivala da dođe to gradivo i nije mi se ostvarila želja. Sada gledam to gradivo na televiziji i žalim što nisam na času da kažem gomilu zanimljivosti koje znam u vezi s njim. Ove godine sam baš na raspustu trebala ići na razmenu i usavršavanje jezika u London, radovala se tome, odbrojavala dane do toga, kupovala novu odeću za tu priliku, maštala kako ću šetati ulicama Londona sa svojim društvom, upoznati decu iz drugih krajeva sveta, možda i nekog dečaka, ali uzalud... Prekide pamdemija sve mladalačke snove tako gnusno. Možda je najgore od svega što se matursko veče dovodi u pitanje. Ekskurziju sam lakše prežalila, ne kažem da mi je bilo prijatno, daleko od toga, ali nije mi ni upola žao nje, koliko žalim zbog mature, a već sam bila i haljinu spremila za tu priliku. Prosto doživljavam celu našu generaciju kao nesrećnu zbog toga što ćemo mi biti jedini maturanti koji neće moći da se provesele i oproste kao dosadašnje generacije. Da je neko video kako ja podnosim karantin, verovatno bi pomislio da sam psihički nestabilna osoba, obzirom da mi nije bilo ni do čega i često sam menjala raspoloženja. Jedino me nije napuštala volja za omiljenim jugoslovenskim filmovima, među kojima je i „Variola vera“ koji upravo govori o tome da ovo nije prvi put da se naš narod susreće sa nekom epidemijom i da je čuvena Epidemija velikih boginja u Jugoslaviji 1972, koja je odnela 40 života od 184 zaraženih i da je puno opasnija bolest od korone, ali se tadašnja izuzetno jaka država, uspešno izborila i na vreme suzbila dalje širenje zaraze. U to vreme su normalno radila preduzeća, ljudi su se slobodno kretali, a bolest je puno gora. Pomislila sam kakva je to samo nepravda i bivala sve nervoznija. Sve zajedno kad se sabere, jako sam teško podnela celu situaciju i tek sad znam šta znači sloboda i znam da je cenim. Nije bilo lako, ali svi zajedno smo izgurali i ja se nadam  da se ovo više neće ponoviti.

Dunja Stojnić, VIII-3
OŠ „Dule Karaklajić“ Lazarevac
Predmetni nastavnik: Ivana Janus