|
|
Korona u mom mestu
Kada smo išli u školu i provodili svaki dan na ulici družeći se sa svojim drugarima, nismo ni slutili da jednog dana sve to može da nestane. Nisam znao ni šta je vanredno stanje, ni šta je policijski čas, ni šta su to virusi, niti da mogu biti tako opasni, da nas mogu držati danima u kući, ali sada znam. |
Sada znam koliko je teško provoditi konstantno vreme u kući, učiti sa televizora i nemati nikakvu pomoć profesora kada nam nešto ne ide.
Ljudi su nekako postali napeti, nervozni, komšija se više ne zadržava ispred naše kuće. Sve je nekako postalo tužno i uspavano. Nosimo nekakve maske pod kojima ne znam da l’ mi se neko smeje ili je baš zabrinut za trenutnu situaciju. I ono malo automobila koji su prolazili selom, nestalo je. Samo još po koji traktor sa vrednim poljoprivrednicima ide na svoju dužnost, ali i oni moraju kući do određenog vremena, dok ne počne taj policijski čas.
Mislim da je najteže bakama i dekama, oni su najtužniji. Ja bar izađem malo napolje, udahnem svež vazduh i pomirišem po koji cvetić. A oni, oni ne mogu napolje, ne zato što ne žele, već jer samo tako mogu sačuvati svoje zdravlje. Ja volim svoju baku i svog deku, pa redovno odem preko plota do prozora da im mahnem i izmam osmehe na naborenim licima. A i meni srce bude puno, nekako dišem lakše kad znam da su oni živi i zdravi.
Nadam se da ovo neće potrajati još dugo, bliži se polako leto, vreme godišnjih odmora i putovanja. Prosto ne mogu da zamislim da ove godine neće biti mora, bazena, druženja i igara. Kad ovo prođe biću najsrećniji na svetu, tad ću opet moći da zagrlim svoju baku i svog deku. Tad će se sa drugarima iz kraja u našem selu vratiti i graja.
Učenik: Nikola Filipović V2
OŠ “Sveti Georgije” Uzdin
Mentor: Branislav Tođer, nastavnik istorije
Ljudi su nekako postali napeti, nervozni, komšija se više ne zadržava ispred naše kuće. Sve je nekako postalo tužno i uspavano. Nosimo nekakve maske pod kojima ne znam da l’ mi se neko smeje ili je baš zabrinut za trenutnu situaciju. I ono malo automobila koji su prolazili selom, nestalo je. Samo još po koji traktor sa vrednim poljoprivrednicima ide na svoju dužnost, ali i oni moraju kući do određenog vremena, dok ne počne taj policijski čas.
Mislim da je najteže bakama i dekama, oni su najtužniji. Ja bar izađem malo napolje, udahnem svež vazduh i pomirišem po koji cvetić. A oni, oni ne mogu napolje, ne zato što ne žele, već jer samo tako mogu sačuvati svoje zdravlje. Ja volim svoju baku i svog deku, pa redovno odem preko plota do prozora da im mahnem i izmam osmehe na naborenim licima. A i meni srce bude puno, nekako dišem lakše kad znam da su oni živi i zdravi.
Nadam se da ovo neće potrajati još dugo, bliži se polako leto, vreme godišnjih odmora i putovanja. Prosto ne mogu da zamislim da ove godine neće biti mora, bazena, druženja i igara. Kad ovo prođe biću najsrećniji na svetu, tad ću opet moći da zagrlim svoju baku i svog deku. Tad će se sa drugarima iz kraja u našem selu vratiti i graja.
Učenik: Nikola Filipović V2
OŠ “Sveti Georgije” Uzdin
Mentor: Branislav Tođer, nastavnik istorije
