Kako zamišljam sebe u 2021. godini
Godina, kojoj ćemo za par nedelja videti leđa, svima nama je, siguran sam, jedna tmurna, tužna godina koju želimo što pre da zaboravimo. Kao malo dete koje veruje u Deda Mraza, i ja sam pun nade da će Nova godina doneti neko bolje vreme i da će se život vratiti u normalu, da sve bude kao nekada, pre nego je reč KORONA zagospodarila našim životima.
Svestan sam da se to neće desiti preko noći i da će još vremena proći do nekih lepših dana, ali nada je ono što nas svaki dan ipak gura napred.
Od ove godine smo mnogo i naučili. Surovo nam je pokazala kako svi planovi koje smo imali u sekundi mogu da nestanu. Naučila nas je da je danas sve što imamo, jer za sutra niko ne može da nam garantuje, i da baš zato iz svakog dana izvučemo maksimum, jer još jedino to zavisi samo od nas. Odlazak dragih ljudi postao je svakodnevica, kao i strah, tuga, neizvesnost. Zbog svega toga i snovi o budućnosti su postali mali, skromni, a jedina želja da svi na broju dočekamo da nam se životi vrate na staro.
Nova godina za nas, male maturante, donosi bezbroj pitanja i odluka koje treba doneti. Svestan sam da je to prvo raskršće u mom životu i važnosti da se odabere pravi put. Sebe zamišljam kao učenika Palanačke gimnazije, prirodno-matematičkog smera. To su i škola, i smer, koje su mi i roditelji završili, pa sam negde oduvek znao da ću krenuti njihovim stopama.
Zamišljam sebe mnogo odgovornijeg nego do sada. U sledećoj godini dešava se velika promena u mom životu, postajem srednjoškolac. U glavi čujem reči svoje majke koja često zna da mi kaže: „Kad jednom prođeš kroz ta vrata, svaki tvoj korak gradiće tvoju budućnost.“ I stvarno želim da dam sve od sebe.
Svestan sam da lagano od dečkića stasavam u momka koji treba na sebe da preuzme i po neki posao i obavezu vezanu za kuću i pomogne svojoj porodici. Do sada sam svega toga bio pošteđen. Moje je bilo samo da budem dete, a baka i mama brinule su da nikad ništa ne
zafali i da svi poslovi budu završeni. Vreme je da se uključim i pokažem u kakvog čoveka
rastem. Imao sam od koga da vidim i naučim kako se kroz život ide, a sada je došlo vreme za praktičnu primenu znanja.
Zamišljam sebe sa više osećaja za tuđe potrebe, jer sam svestan da je do sada bilo sebično, samo ja pa ja. Treba da razumem majčin umor i da shvatim da moje igrice ne mogu da budu važnije od mira koji joj je potreban kada je umor stigne.
Nadam se da će mi sve doživljeno u ovoj godini, koja svima nama liči na ružan san iz koga čekamo da se probudimo, pomoći da bolje sagledam život i u Novoj godini zreliji i mudriji počnem da donosim dobre odluke i pravim dobre izbore, a da mojoj porodici, tim divnim ženama, postanem čvrst oslonac, pomoć i njihova snaga.
Vrzić Nikola, 8-3
OŠ „Heroj Ivan Muker“
Smederevska Palanka
Godina, kojoj ćemo za par nedelja videti leđa, svima nama je, siguran sam, jedna tmurna, tužna godina koju želimo što pre da zaboravimo. Kao malo dete koje veruje u Deda Mraza, i ja sam pun nade da će Nova godina doneti neko bolje vreme i da će se život vratiti u normalu, da sve bude kao nekada, pre nego je reč KORONA zagospodarila našim životima.
Svestan sam da se to neće desiti preko noći i da će još vremena proći do nekih lepših dana, ali nada je ono što nas svaki dan ipak gura napred.
Od ove godine smo mnogo i naučili. Surovo nam je pokazala kako svi planovi koje smo imali u sekundi mogu da nestanu. Naučila nas je da je danas sve što imamo, jer za sutra niko ne može da nam garantuje, i da baš zato iz svakog dana izvučemo maksimum, jer još jedino to zavisi samo od nas. Odlazak dragih ljudi postao je svakodnevica, kao i strah, tuga, neizvesnost. Zbog svega toga i snovi o budućnosti su postali mali, skromni, a jedina želja da svi na broju dočekamo da nam se životi vrate na staro.
Nova godina za nas, male maturante, donosi bezbroj pitanja i odluka koje treba doneti. Svestan sam da je to prvo raskršće u mom životu i važnosti da se odabere pravi put. Sebe zamišljam kao učenika Palanačke gimnazije, prirodno-matematičkog smera. To su i škola, i smer, koje su mi i roditelji završili, pa sam negde oduvek znao da ću krenuti njihovim stopama.
Zamišljam sebe mnogo odgovornijeg nego do sada. U sledećoj godini dešava se velika promena u mom životu, postajem srednjoškolac. U glavi čujem reči svoje majke koja često zna da mi kaže: „Kad jednom prođeš kroz ta vrata, svaki tvoj korak gradiće tvoju budućnost.“ I stvarno želim da dam sve od sebe.
Svestan sam da lagano od dečkića stasavam u momka koji treba na sebe da preuzme i po neki posao i obavezu vezanu za kuću i pomogne svojoj porodici. Do sada sam svega toga bio pošteđen. Moje je bilo samo da budem dete, a baka i mama brinule su da nikad ništa ne
zafali i da svi poslovi budu završeni. Vreme je da se uključim i pokažem u kakvog čoveka
rastem. Imao sam od koga da vidim i naučim kako se kroz život ide, a sada je došlo vreme za praktičnu primenu znanja.
Zamišljam sebe sa više osećaja za tuđe potrebe, jer sam svestan da je do sada bilo sebično, samo ja pa ja. Treba da razumem majčin umor i da shvatim da moje igrice ne mogu da budu važnije od mira koji joj je potreban kada je umor stigne.
Nadam se da će mi sve doživljeno u ovoj godini, koja svima nama liči na ružan san iz koga čekamo da se probudimo, pomoći da bolje sagledam život i u Novoj godini zreliji i mudriji počnem da donosim dobre odluke i pravim dobre izbore, a da mojoj porodici, tim divnim ženama, postanem čvrst oslonac, pomoć i njihova snaga.
Vrzić Nikola, 8-3
OŠ „Heroj Ivan Muker“
Smederevska Palanka
