|
JEDNA NEOBIČNA NOVOGODIŠNjA NOĆ
Kao i svake godine i ove sam maštala o tome kakav ću poklon dobiti ispod jelke za Novu godinu. Šta mi to lepo spremaju mama i tata? Stan smo okitili, posluženje je spremno, sa TV-a se već čula vesela atmosfera, ali meni je ipak bilo nekako bez veze... Zbog Korone sve novogodišnje žurke su roditelji otkazali i sada svako sedi kod svoje kuće i čeka Novu godinu sam. Bedak... Dugo sam razmišljala šta da radim, kad se odjednom iz hodnika začula mama: "Hajde, spremaj se, idemo napolje...". "Kuda? pitam ja. "Idemo da čistimo sneg isprad zgrade" kaže sva ozarena dok obuva čizme i navlači rukavice. "Baš je napadao, a večeras je naš red da čistimo staze ispred zgrade! Lopate i metla su u zajedničkom podrumu. Samo treba da strčimo dole i za čas ćemo nas troje da završimo posao." Tata ne okleva. Kaže to je baš dobra vežba. Da se malo pokrenemo u ovo praznično veče. Nabacili su osmehe od uveta do uveta i čavrljaju između sebe, kako je baš lepo što ima snega za Novu godinu. Ona (mama) se setila kako se kao mala lepo igrala sa bratom, kako su pravili Sneška Belića ispred zgrade, kako su se spuštali niz brdašce sankama... A on (tata) se setio odsluženja vojnog roka, negde tamo u Skoplju, i neke zime kada je pucalo drvo od mraza. Bili su neobično veseli i lako su se prihvatili dve široke lopate specijalno napravljene za čišćenje snega. Šalili su se kako će sada oni da budu grtalice u našu svetliju budućnost i Novu godinu. A ja? Ja nisam videla ništa zanimljivo u celoj ovoj priči. Bilo mi je hladno i dosadno. Sneg je vejao kao da se upravo iznad naše zgrade pocepao neki veliki nebeski džak pun pahulja i da nikad neće prestati da veje. Pahulje su bile krupne. Jedna mi upravo pade na dlan. Kažu da je svaka pahulja jedinstvena. Dakle, ova sada je meni pala na dlan i nikada više, ni jedna neće biti kao ova ovde, koja se polako topi na mom dlanu. |
Iz proučavanja pahulje, probudiše me povici mame i tate, da se pridružim... Moj zadatak je bio da metlom počistim ono što su oni razgrnuli i tako dam svoj doprinos. Prsti su mi se već skočanjili i nisam imala nameru da se pridružim njihovim čudnim idejama kako je ovo nešto zabavno.
Mojih drugara niotkuda. Košarkaški teren je sada bio prazan i prekriven snegom. Svi su sada bili u kućama i igrali su igrice ili su nešto slično radili u toplini svojih domova, a ja sam se smrzavala ispred zgrade. Iz misli me prenu jedna ogromna grudva koja me pogodi u ruku. Ubrzo je doletela i druga. Aaaaa... Kakav je to napad? Pobegoh iza prvog drveta. Kada sam izvirila iza drveta, imala sam šta i da vidim. Tata i mama su mi objavili rat grudvama. Brzo sam se trgla i počela da pravim čvrste lopte od snega. E, sada sam i ja već uzvraćala. Grudvali smo se tako neko vreme. Uspela sam da uzvratim istom merom. I objavili su predaju. Kao, dosta im je grudvanja, a i smrzli su se dok su očistili staze. Tako da smo krenuli kući da se ugrejemo, a i uskoro će Nova godina...
Usput smo napravili po kog "anđela u snegu" – otisak tela kad pomeraš noge i ruke po snegu, onako da potvrdimo primirje i krenuli gore. Na ogledalu u liftu sam ugledala neko meni nepoznato lice. Da li je to neki mali Deda Mraz? Kapa mi je bila prekrivena snegom, kao i obrve. Sve je bilo belo od snega, a obrazi su se žestoko rumenili. Jedva sam se prepoznala. Prsti su mi brideli i nekako su bili otečeni dok sam prelazila rukama po zaleđenim obrvama.
Kada smo otresli sneg sa sebe i skinuli jakne, kape, šalove i ostalu zimsku garderobu, kao da sam počela da ličim na sebe. Obrazi su mi još uvek bili rumeni, a ruke bridele, ali definitivno sam to sada bila ja. I svideo mi se taj novi izgled. Rumenilo mi je dalo neki izgled svežine, koji do sada nisam videla.
Legla sam na krevet i ušuškana u pokrivače lagano počela da tonem u san. A tamo me je čekao niko drugi do Deda Mraz na pravim saonicama koje vuku dva prekrasna izrvasa.
"Ho-ho-ho!" reče on i predstavi se. Već sam mislila da Deda Mraz ne postoji, kad evo ga ispred mene u svom punom sjaju. Pita ono standardno... "Jesi li bila dobra cele godine?". "Pa, naravno!" odgovaram ja. A po glavi premišljam i shvatam da sam zaista bila dobra po mojim merilima... Igrala sam se sa svojim drugarima bez zadrške i premišljanja. Kući nisam želela da idem, kao što je i red kada ti je lepo sa društvom. U školu volim da idem, opet jer su tamo moji drugari i zato što tamo svašta novo naučimo. Igrala sam se sa životinjama. Mazila sam kuce i mace, gde i kad god sam stigla. Valjda je to sve dobro. Nosila sam zaštitnu masku na licu. Prala sam ruke često i dezinfikovala ih alkoholom kada smo napolju. Imam odlične ocene. Dakle bila sam dobra...
To što roditeljima i baki i deki nije sve bilo potaman, neka oni objašnjavaju Deda Mrazu, ali ja zaista mislim da sam bila dobra ove godine.
Deda Mraz bi zadovoljan mojim odgovorom i uruči mi poklon. Jes!!! U ogromnoj kutiji nešto se klatilo tamo – amo dok je Deda Mraz mašući odlazio u daljinu na svojim svetlucavim saonicama. Povukla sam jedan kraj ogromne, prelepe mašne i kutija se rastvorila. A tamo.... Tamo me je čekalo preslatko štene kakvo sam oduvek želela.
Mojoj sreći nije bilo kraja... Te pitome, sjajne okice, slatke šapice i medeni repić. Tako sam ga snažno prigrlila da sam mogla da osetim kako mu kuca srce. I baš tada sam se probudila... Kad tamo umesto kuce – moja mama me grli i kaže Srećna Nova godina. Upravo je ponoć. I dok se čuju petarde i vatromet napolju tata me grli i šapuće mi da ću ove godine da dobijem štene koje sam toliko želela. Ura!
Možda Deda Mraz postoji samo u mašti, ali se zato snovi ostvaruju! I iako za ovaj doček Nove godine nisam bila sa svojim drugarima, ipak sam imala najbolji provod od svih.
SREĆNA VAM NOVA 2021. GODINA!
Anastasija Gojković III-3
OŠ "Jovan Jovanović Zmaj" Pančevo
Mojih drugara niotkuda. Košarkaški teren je sada bio prazan i prekriven snegom. Svi su sada bili u kućama i igrali su igrice ili su nešto slično radili u toplini svojih domova, a ja sam se smrzavala ispred zgrade. Iz misli me prenu jedna ogromna grudva koja me pogodi u ruku. Ubrzo je doletela i druga. Aaaaa... Kakav je to napad? Pobegoh iza prvog drveta. Kada sam izvirila iza drveta, imala sam šta i da vidim. Tata i mama su mi objavili rat grudvama. Brzo sam se trgla i počela da pravim čvrste lopte od snega. E, sada sam i ja već uzvraćala. Grudvali smo se tako neko vreme. Uspela sam da uzvratim istom merom. I objavili su predaju. Kao, dosta im je grudvanja, a i smrzli su se dok su očistili staze. Tako da smo krenuli kući da se ugrejemo, a i uskoro će Nova godina...
Usput smo napravili po kog "anđela u snegu" – otisak tela kad pomeraš noge i ruke po snegu, onako da potvrdimo primirje i krenuli gore. Na ogledalu u liftu sam ugledala neko meni nepoznato lice. Da li je to neki mali Deda Mraz? Kapa mi je bila prekrivena snegom, kao i obrve. Sve je bilo belo od snega, a obrazi su se žestoko rumenili. Jedva sam se prepoznala. Prsti su mi brideli i nekako su bili otečeni dok sam prelazila rukama po zaleđenim obrvama.
Kada smo otresli sneg sa sebe i skinuli jakne, kape, šalove i ostalu zimsku garderobu, kao da sam počela da ličim na sebe. Obrazi su mi još uvek bili rumeni, a ruke bridele, ali definitivno sam to sada bila ja. I svideo mi se taj novi izgled. Rumenilo mi je dalo neki izgled svežine, koji do sada nisam videla.
Legla sam na krevet i ušuškana u pokrivače lagano počela da tonem u san. A tamo me je čekao niko drugi do Deda Mraz na pravim saonicama koje vuku dva prekrasna izrvasa.
"Ho-ho-ho!" reče on i predstavi se. Već sam mislila da Deda Mraz ne postoji, kad evo ga ispred mene u svom punom sjaju. Pita ono standardno... "Jesi li bila dobra cele godine?". "Pa, naravno!" odgovaram ja. A po glavi premišljam i shvatam da sam zaista bila dobra po mojim merilima... Igrala sam se sa svojim drugarima bez zadrške i premišljanja. Kući nisam želela da idem, kao što je i red kada ti je lepo sa društvom. U školu volim da idem, opet jer su tamo moji drugari i zato što tamo svašta novo naučimo. Igrala sam se sa životinjama. Mazila sam kuce i mace, gde i kad god sam stigla. Valjda je to sve dobro. Nosila sam zaštitnu masku na licu. Prala sam ruke često i dezinfikovala ih alkoholom kada smo napolju. Imam odlične ocene. Dakle bila sam dobra...
To što roditeljima i baki i deki nije sve bilo potaman, neka oni objašnjavaju Deda Mrazu, ali ja zaista mislim da sam bila dobra ove godine.
Deda Mraz bi zadovoljan mojim odgovorom i uruči mi poklon. Jes!!! U ogromnoj kutiji nešto se klatilo tamo – amo dok je Deda Mraz mašući odlazio u daljinu na svojim svetlucavim saonicama. Povukla sam jedan kraj ogromne, prelepe mašne i kutija se rastvorila. A tamo.... Tamo me je čekalo preslatko štene kakvo sam oduvek želela.
Mojoj sreći nije bilo kraja... Te pitome, sjajne okice, slatke šapice i medeni repić. Tako sam ga snažno prigrlila da sam mogla da osetim kako mu kuca srce. I baš tada sam se probudila... Kad tamo umesto kuce – moja mama me grli i kaže Srećna Nova godina. Upravo je ponoć. I dok se čuju petarde i vatromet napolju tata me grli i šapuće mi da ću ove godine da dobijem štene koje sam toliko želela. Ura!
Možda Deda Mraz postoji samo u mašti, ali se zato snovi ostvaruju! I iako za ovaj doček Nove godine nisam bila sa svojim drugarima, ipak sam imala najbolji provod od svih.
SREĆNA VAM NOVA 2021. GODINA!
Anastasija Gojković III-3
OŠ "Jovan Jovanović Zmaj" Pančevo
