Fizičko na poštedi
Fizičko vaspitanje je omiljeni predmet većini mojih drugara. U generaciji je puno sportista koji predstavljaju školu na raznoraznim takmičenjima, pa i mi, ostali, uživamo da budemo napolju, posmatramo ih, navijamo. Ove godine situacija je drugačija. Maska i fizička distanca je postala obavezna oprema, pored patika. Na časovima se više ne igraju grupni, kolektivni sportovi. Prošle godine smo i veliki odmor koristili da neku loptu prebacimo preko mreže, šutnemo par puta u gol. Koliko smo samo puta zakasnili na istoriju, igrajući fudbal i čekajući još jednu priliku, šansu da izvedemo najbolji šut, smeč, odbranimo penal. Sada radimo vežbe oblikovanja, trčimo za štafetu, nastavnik nam meri vreme na 30 i 100 metara. Naravno, napolju maska može da se odloži, ali to učenici, uglavnom, ne rade zbog mera predstrožnosti.
Takmičenja se održavaju, ali samo sa takmičarima, bez publike. Skoro su naši učenici osvojili prvo mestu na Opštinskom takmičenju u atletici. Nismo mogli da ih bodrimo, kao do sada. Gledali smo u telefon i čekali poruku- da li se plasiraju dalje ili završavaju na tom nivou takmičenja.
Moramo se pridržavati mera, ali nećemo odustati od sportskog duha koji nas čini srećnim, ispunjenim, posebnim.
OŠ "Natalija Nana Nedeljković", Kragujevac
Đak reporter: Iva Đorić 8/4
Nastavnik srpskog jezika: Neda Cvejić
Novo normalno
Polazak u školu 2019. i 2020. godine se po mnogo čemu razlikuje. U prethodnoj godini smo svi išli zajedno u školu, došaptavali se, sedeli zajedno u istim klupama, proslavljali skupa rođendane. Ove godine se to i te kako promenilo. Atmosfera u školama nije prijatna. Učionice su poluprazne, hodnik nije pun dece tokom malih i velikih odmora, u školskom dvorištu ima nas, čini mi se, nekolicina. Sve je utihnulo, i sav žamor bezbrojnih glasova je nestao. I nastavnici i deca su, podrazumevano, pod maskama, što stvara još veću tenziju i neprijatnost na časovima, bar meni i nekolicini bliskih drugara. Navikli smo se, morali smo, nismo imali drugu opciju, ali nedostaje staro vreme, vreme kada nismo znali šta je korona, kada smo bili bliski, kada smo mogli zajedno da šetamo, zagrljeni, a ne uz razmak i poštovanje distance. Iz perspektive učenika, volela bih da vidim drugu polovinu svog odeljenja u školskim klupama, jer svima nedostaje taj osećaj starog druženja, obrazovanja, igranja.
OŠ "Natalija Nana Nedeljković", Kragujevac
Đak reporter: Iva Đorić 8/4
Nastavnik srpskog jezika: Neda Cvejić
Sam u klupi
Novonastala situacija donela je nove mere, pravila, norme ponašanja. Početak školske godine bio mi je ne čudan, već stran, težak. Želela sam da sve sanjam i da se ujutru probudim i u školu krenem sa najboljom drugaricom. Međutim, realnost je bila drugačija i morala sam je prihvatiti.
Naravno, škole nisu mogle biti izuzete. Jedno odeljenje se pretvorilo u dva, zbog čega niko nije bio zadovoljan, ni oduševljen, ali smo, poput odraslih, mudrih i zrelih ljudi, prihvatili novine i prilagodili se. U klupama više ne sede dva učenika, već samo jedan. Veoma je čudno videti samo jednu polovinu odeljenja. Nema više tihog šuškanja između učenika, koje je održavalo svaki čas živahnim. Nema više smeha i žagora koji su odzvanjali hodnicima. Nema igranja gluvih telefona, šaputanja tajni. Sve je utihnulo. Svaki odmor je nečujan. Pišem i mislim na dane kada nas je u učionici bilo 22, a ne 11. Kako nam je samo lepo bilo, a nismo bili svesni. Ovo neka nam bude lekcija, životna, stvarna, ne ulepšana i ružičasta, već takva kakva jeste- teška, drugačija.
OŠ "Natalija Nanan nedeljković", Kragujevac
Đak reporter: Iva Đorić 8/4
Nastavnik srpskog jezika: Neda Cvejič
Fizičko vaspitanje je omiljeni predmet većini mojih drugara. U generaciji je puno sportista koji predstavljaju školu na raznoraznim takmičenjima, pa i mi, ostali, uživamo da budemo napolju, posmatramo ih, navijamo. Ove godine situacija je drugačija. Maska i fizička distanca je postala obavezna oprema, pored patika. Na časovima se više ne igraju grupni, kolektivni sportovi. Prošle godine smo i veliki odmor koristili da neku loptu prebacimo preko mreže, šutnemo par puta u gol. Koliko smo samo puta zakasnili na istoriju, igrajući fudbal i čekajući još jednu priliku, šansu da izvedemo najbolji šut, smeč, odbranimo penal. Sada radimo vežbe oblikovanja, trčimo za štafetu, nastavnik nam meri vreme na 30 i 100 metara. Naravno, napolju maska može da se odloži, ali to učenici, uglavnom, ne rade zbog mera predstrožnosti.
Takmičenja se održavaju, ali samo sa takmičarima, bez publike. Skoro su naši učenici osvojili prvo mestu na Opštinskom takmičenju u atletici. Nismo mogli da ih bodrimo, kao do sada. Gledali smo u telefon i čekali poruku- da li se plasiraju dalje ili završavaju na tom nivou takmičenja.
Moramo se pridržavati mera, ali nećemo odustati od sportskog duha koji nas čini srećnim, ispunjenim, posebnim.
OŠ "Natalija Nana Nedeljković", Kragujevac
Đak reporter: Iva Đorić 8/4
Nastavnik srpskog jezika: Neda Cvejić
Novo normalno
Polazak u školu 2019. i 2020. godine se po mnogo čemu razlikuje. U prethodnoj godini smo svi išli zajedno u školu, došaptavali se, sedeli zajedno u istim klupama, proslavljali skupa rođendane. Ove godine se to i te kako promenilo. Atmosfera u školama nije prijatna. Učionice su poluprazne, hodnik nije pun dece tokom malih i velikih odmora, u školskom dvorištu ima nas, čini mi se, nekolicina. Sve je utihnulo, i sav žamor bezbrojnih glasova je nestao. I nastavnici i deca su, podrazumevano, pod maskama, što stvara još veću tenziju i neprijatnost na časovima, bar meni i nekolicini bliskih drugara. Navikli smo se, morali smo, nismo imali drugu opciju, ali nedostaje staro vreme, vreme kada nismo znali šta je korona, kada smo bili bliski, kada smo mogli zajedno da šetamo, zagrljeni, a ne uz razmak i poštovanje distance. Iz perspektive učenika, volela bih da vidim drugu polovinu svog odeljenja u školskim klupama, jer svima nedostaje taj osećaj starog druženja, obrazovanja, igranja.
OŠ "Natalija Nana Nedeljković", Kragujevac
Đak reporter: Iva Đorić 8/4
Nastavnik srpskog jezika: Neda Cvejić
Sam u klupi
Novonastala situacija donela je nove mere, pravila, norme ponašanja. Početak školske godine bio mi je ne čudan, već stran, težak. Želela sam da sve sanjam i da se ujutru probudim i u školu krenem sa najboljom drugaricom. Međutim, realnost je bila drugačija i morala sam je prihvatiti.
Naravno, škole nisu mogle biti izuzete. Jedno odeljenje se pretvorilo u dva, zbog čega niko nije bio zadovoljan, ni oduševljen, ali smo, poput odraslih, mudrih i zrelih ljudi, prihvatili novine i prilagodili se. U klupama više ne sede dva učenika, već samo jedan. Veoma je čudno videti samo jednu polovinu odeljenja. Nema više tihog šuškanja između učenika, koje je održavalo svaki čas živahnim. Nema više smeha i žagora koji su odzvanjali hodnicima. Nema igranja gluvih telefona, šaputanja tajni. Sve je utihnulo. Svaki odmor je nečujan. Pišem i mislim na dane kada nas je u učionici bilo 22, a ne 11. Kako nam je samo lepo bilo, a nismo bili svesni. Ovo neka nam bude lekcija, životna, stvarna, ne ulepšana i ružičasta, već takva kakva jeste- teška, drugačija.
OŠ "Natalija Nanan nedeljković", Kragujevac
Đak reporter: Iva Đorić 8/4
Nastavnik srpskog jezika: Neda Cvejič
