Higijeničar i buntovnik
U vreme kada je Beograd najveće žarište koronavirusa, intenziteta koji do sada još uvek nismo imali prilike da vidimo, ljudi iz medicinske struke stalno nas savetuju da je neophodno da nosimo maske, držimo fizičku distancu i redovno peremo ruke, kako bi sačuvali svoje, ali i zdravlje drugih sa kojima dolazimo u kontakt. Kako nam je poznato da je ljudska narav i dalje neobjašnjena pojava, razmišljanje nas navodi da dođemo do zaključka da se reakcije ljudi oko nas u potpunosti razlikuju.
No, teoriju uvek potvrđuje praksa, pa bi naša priča bila neosnovana predrasuda, ukoliko ne bi bilo konkretnog dokaza, a često se dokaz upravo nalazi nadohvat ruke. Svako jutro, svedočim Veselinovom neadekvatnom ponašanju u odnosu na situaciju. Pre mesec dana, na putu do škole, pažnju mi je privukao mladić koji nije nosio masku u troli, lizao je i grickao kabl od slušalica. Ispratio sam njegovo ponašanje i shvatio da ide u moju školu, gde ga viđam skoro svakog dana. Veselin gotovo nikada ne nosi masku, pije iz iste flašice sa svojim drugom, svako jutro se ljubi na hodniku sa devojkom i grli se sa svima koje poznaje. Veselin ne želi ni da sasluša upozorenja na opasnost, odbija da se uozbilji i ne shvata da svojim neodgovornim ponašanjem ugrožava zdravlje ljudi oko sebe.
Nekoliko dana unazad, Veselina nisam sreo u školi. Drugovi iz razreda kažu da se zarazio, međutim, sam je odgovoran za stanje u koje je doveo sebe. Sa druge strane, Jelica, koja je već uveliko uradila test na Koronu, već deseti put stavlja dezinfekciono sredstvo na svoje ruke. Do kraja školskog dana, uradiće to još minimum toliko puta. Ona tvrdi da je opreza nikad dovoljno, a mikroorganizama — nikad više. U njenoj torbi, pored uobičajenih knjiga predviđenih za taj dan, nalaze se i prekopotrebne antibakterijske vlažne maramice, bar tri maske za lice, vizir (za slučaj da izgubi maske), hirurške rukavice i, naravno, sredstvo sa najvećim procentom alkohola za konstantno brisanje i čišćenje svojih, ali i tuđih stvari. U školskoj menzi preglasno osuđuje bilo kakvu razmenu hrane, a u školski toalet — ne ulazi. Kadgod vidi da je neko prekršio pravilo od 2 metra razdaljine, bez pardona ga poprska gorespomenutim sredstvom. Na časovima biologije je najjaktivnija, bilo da postavlja pitanja u vezi sa virusnim oboljenjima, bilo da na njih odgovara. Iako je to njena struka, čak ni sama nastavnica biologije ne zna onoliko koliko Jelica od nje zahteva da sazna. Ukoliko pitate nju, Veselin je namerno prkosio donesenim pravilima, kako bi je izbacio iz takta.
Iz ova dva, potpuno kontrastna shvatanja trenutne situacije, možemo da zaključimo da je važno brinuti se o sebi i o drugima, ali u granicama normale. Dokle god se svi držimo zajedno, metaforički, možemo da izađemo na kraj sa bilo kojom nedaćom.
Ime i prezime učenika: Dunja Mićunović 4-1, Arsa Petkovski 4-1
Gimnazija: Savremena gimnazija, Masarikova 5, 11000 Beograd
Profesor srpskog jezika: Marina Kuzmanović
U vreme kada je Beograd najveće žarište koronavirusa, intenziteta koji do sada još uvek nismo imali prilike da vidimo, ljudi iz medicinske struke stalno nas savetuju da je neophodno da nosimo maske, držimo fizičku distancu i redovno peremo ruke, kako bi sačuvali svoje, ali i zdravlje drugih sa kojima dolazimo u kontakt. Kako nam je poznato da je ljudska narav i dalje neobjašnjena pojava, razmišljanje nas navodi da dođemo do zaključka da se reakcije ljudi oko nas u potpunosti razlikuju.
No, teoriju uvek potvrđuje praksa, pa bi naša priča bila neosnovana predrasuda, ukoliko ne bi bilo konkretnog dokaza, a često se dokaz upravo nalazi nadohvat ruke. Svako jutro, svedočim Veselinovom neadekvatnom ponašanju u odnosu na situaciju. Pre mesec dana, na putu do škole, pažnju mi je privukao mladić koji nije nosio masku u troli, lizao je i grickao kabl od slušalica. Ispratio sam njegovo ponašanje i shvatio da ide u moju školu, gde ga viđam skoro svakog dana. Veselin gotovo nikada ne nosi masku, pije iz iste flašice sa svojim drugom, svako jutro se ljubi na hodniku sa devojkom i grli se sa svima koje poznaje. Veselin ne želi ni da sasluša upozorenja na opasnost, odbija da se uozbilji i ne shvata da svojim neodgovornim ponašanjem ugrožava zdravlje ljudi oko sebe.
Nekoliko dana unazad, Veselina nisam sreo u školi. Drugovi iz razreda kažu da se zarazio, međutim, sam je odgovoran za stanje u koje je doveo sebe. Sa druge strane, Jelica, koja je već uveliko uradila test na Koronu, već deseti put stavlja dezinfekciono sredstvo na svoje ruke. Do kraja školskog dana, uradiće to još minimum toliko puta. Ona tvrdi da je opreza nikad dovoljno, a mikroorganizama — nikad više. U njenoj torbi, pored uobičajenih knjiga predviđenih za taj dan, nalaze se i prekopotrebne antibakterijske vlažne maramice, bar tri maske za lice, vizir (za slučaj da izgubi maske), hirurške rukavice i, naravno, sredstvo sa najvećim procentom alkohola za konstantno brisanje i čišćenje svojih, ali i tuđih stvari. U školskoj menzi preglasno osuđuje bilo kakvu razmenu hrane, a u školski toalet — ne ulazi. Kadgod vidi da je neko prekršio pravilo od 2 metra razdaljine, bez pardona ga poprska gorespomenutim sredstvom. Na časovima biologije je najjaktivnija, bilo da postavlja pitanja u vezi sa virusnim oboljenjima, bilo da na njih odgovara. Iako je to njena struka, čak ni sama nastavnica biologije ne zna onoliko koliko Jelica od nje zahteva da sazna. Ukoliko pitate nju, Veselin je namerno prkosio donesenim pravilima, kako bi je izbacio iz takta.
Iz ova dva, potpuno kontrastna shvatanja trenutne situacije, možemo da zaključimo da je važno brinuti se o sebi i o drugima, ali u granicama normale. Dokle god se svi držimo zajedno, metaforički, možemo da izađemo na kraj sa bilo kojom nedaćom.
Ime i prezime učenika: Dunja Mićunović 4-1, Arsa Petkovski 4-1
Gimnazija: Savremena gimnazija, Masarikova 5, 11000 Beograd
Profesor srpskog jezika: Marina Kuzmanović
