Draga 2021...
Polako , ali sigurno odmiče i ovaj decembar. Bliži se kraj 2020. godine koji, mislim, da svi ljudi ovog sveta s nestrpljenjem očekuju. Kao i ja , između ostalog..
Približavamo se praznicima i dočeku Nove godine, a od praznične euforije ni traga, ni glasa. A sećam se vrlo dobro ranijih godina i mog nestrpljenja , moje radosti i papirića sa poklonima koje želim... ali tada je sve bilo drugačije.Bila sam mlađa, pre svega, i nedovoljno zrela da shvatim prave vrednosti života i prave čari koje nam donosi sam dolazak u tu novu godinu. Sreća i zadovoljstvo nisu kese pune slatkiša , igračaka i kojekakvih sitnica. Sreću čine male stvari , koje su u isto vreme i velike , one najveće, neprocenjive. Porodica gde su svi živi i zdravi i svi mi u našem toplom domu uz skromnu trpezu obogaćenu ljubavlju , slogom i smehom. I da posle samo nekoliko dana u našoj dnevnoj sobi osvane fotografija na kojoj je zabeležen samo jedan od mnogo naših srećnih trenutaka.Fotografija cele naše porodica, naših prijatelja i dragih ljudi gde su svi nasmejani.I gde ja, kao i svake godine , sedim u krilu svog deke , dok se u uglu njegovih usana smeška i njegov brk...
Odjednom me obuzima neka zebnja,i ogromna tuga, jer želje su jedno a realnost , nažalost, drugo. Nešto mi govori da neće biti tako . U grlu me steže i pogled počinje da se muti ...Ne želim još jednu ovakvu godinu ni sebi, ni drugima. Ne želim da se radujem nečemu što dolazi ako će biti isto kao do sada.Da je zabranjeno okupljati se, da je zabranjeno družiti se , da je zabranjeno igrati se , grliti se ,ljubiti se , da ljudi žive u strahu , da nam brojke sa televizije lede krv, da trgovi , ulice, sokaci, parkovi, budu pusti , da nam časovnici služe da nas podsete na policijski čas ...da sa bakama i dekama razgovaramo samo preko video-poziva ,dok se i jedni i drugi gušimo i trudimo da nam suze ne skliznu niz obraze... Da gutamo knedle pri svakoj pomisli da bi nešto moglo da im se desi i da slušamo priče kako smo baš mi , njihovi voljeni unuci, pretnja po njihovo zdravlje i da naši zagrljaji i poljupci mogu da im naškode!
Ako može bez svega ovoga, onda draga 2021. dobro nam došla! Bićeš moj doživotni najbolji drug ako nas probudiš iz ovog košmara. ako učiniš da se ime ove naše nesreće( koje ne želim ni da spomenem) zaboravi , slaviću te svake godine, iznova i iznova.Koja god godina na kalendaru pisala , neka 2021. bude nezaboravljena , neka bude godina našeg spasenja!
Stefanija Miletić 8/4
OŠ ,,Đura Jakšić " Jovac
Nasatvnica: Marija Mijajlović Jovanović
Polako , ali sigurno odmiče i ovaj decembar. Bliži se kraj 2020. godine koji, mislim, da svi ljudi ovog sveta s nestrpljenjem očekuju. Kao i ja , između ostalog..
Približavamo se praznicima i dočeku Nove godine, a od praznične euforije ni traga, ni glasa. A sećam se vrlo dobro ranijih godina i mog nestrpljenja , moje radosti i papirića sa poklonima koje želim... ali tada je sve bilo drugačije.Bila sam mlađa, pre svega, i nedovoljno zrela da shvatim prave vrednosti života i prave čari koje nam donosi sam dolazak u tu novu godinu. Sreća i zadovoljstvo nisu kese pune slatkiša , igračaka i kojekakvih sitnica. Sreću čine male stvari , koje su u isto vreme i velike , one najveće, neprocenjive. Porodica gde su svi živi i zdravi i svi mi u našem toplom domu uz skromnu trpezu obogaćenu ljubavlju , slogom i smehom. I da posle samo nekoliko dana u našoj dnevnoj sobi osvane fotografija na kojoj je zabeležen samo jedan od mnogo naših srećnih trenutaka.Fotografija cele naše porodica, naših prijatelja i dragih ljudi gde su svi nasmejani.I gde ja, kao i svake godine , sedim u krilu svog deke , dok se u uglu njegovih usana smeška i njegov brk...
Odjednom me obuzima neka zebnja,i ogromna tuga, jer želje su jedno a realnost , nažalost, drugo. Nešto mi govori da neće biti tako . U grlu me steže i pogled počinje da se muti ...Ne želim još jednu ovakvu godinu ni sebi, ni drugima. Ne želim da se radujem nečemu što dolazi ako će biti isto kao do sada.Da je zabranjeno okupljati se, da je zabranjeno družiti se , da je zabranjeno igrati se , grliti se ,ljubiti se , da ljudi žive u strahu , da nam brojke sa televizije lede krv, da trgovi , ulice, sokaci, parkovi, budu pusti , da nam časovnici služe da nas podsete na policijski čas ...da sa bakama i dekama razgovaramo samo preko video-poziva ,dok se i jedni i drugi gušimo i trudimo da nam suze ne skliznu niz obraze... Da gutamo knedle pri svakoj pomisli da bi nešto moglo da im se desi i da slušamo priče kako smo baš mi , njihovi voljeni unuci, pretnja po njihovo zdravlje i da naši zagrljaji i poljupci mogu da im naškode!
Ako može bez svega ovoga, onda draga 2021. dobro nam došla! Bićeš moj doživotni najbolji drug ako nas probudiš iz ovog košmara. ako učiniš da se ime ove naše nesreće( koje ne želim ni da spomenem) zaboravi , slaviću te svake godine, iznova i iznova.Koja god godina na kalendaru pisala , neka 2021. bude nezaboravljena , neka bude godina našeg spasenja!
Stefanija Miletić 8/4
OŠ ,,Đura Jakšić " Jovac
Nasatvnica: Marija Mijajlović Jovanović
