|
Deca su bila dostojna trenutka u koji ih je život stavio
Tokom istorije deca su, baš kao i odrasli, proživljavali bitne događaje i trenutke. Često su se sa njima nosila bolje od odraslih i videla dobro u lošim vremenima. Ta dečja osobina zadržala se do danas i pomogla nam da se dostojanstveno držimo u sadašnjoj situaciji. Ni odrasli ni deca nisu očekivali proglašenje vanrednog stanja, kao ni ovu bolest. Kada je došlo do toga, svi su bili zbunjeni i zatečeni. Usledila su pravila i norme koje smo svi morali da ispoštujemo. Nikom nije bilo svejedno, i mnogi su bili potreseni i uplašeni. Nije bilo važno to što smo deca, pravila su se odnosila i na nas. Stariji su bili podložniji virusu i na nama je bila odgovornost da ga ne širimo i brinemo o njima. Nismo posećivali bake i deke, niti stariju rodbinu i poznanike. Navikli smo se na novi način života, i to pre odraslih. Poznavanje tehnologije je nama dalo prednost, pa smo se brzo prilagodili novom načinu školovanja i druženja. Pre virusa, mnoga deca su već koristila mobilne telefone, računare i društvene mreže. |
|
Sada smo ih konačno koristili u prave svrhe. Igranje igrica, gledanje crtaća i serija, u poslednjem periodu smo zamenili školskim radom. Internet nam je služio kao pretraživač za nova školska postignuća i saznanja. Stariji su nas kontaktirali, kako bismo im pomogli oko korišćenja tehnologija i adaptiranja na situaciju.
Pokazali smo se izdržljivijim od starijih, koji su često bili opominjani za kršenje pravila. Mi, deca, izdržali smo da budemo odvojeni od parkova, igrališta, terena, društvenih aktivnosti. To nas nije sprečilo da se družimo preko društvenih mreža i telefonskih poziva. Pokazali smo da našim druženjima i prijateljstvima ništa ne može stati na put, pa ni virus. Mi smo na ovaj način samo ojačali druženja i uželeli se jedni drugih. Dostojanstveno smo se odrekli svih vankućnih aktivnosti, i kao najmlađi članovi društva, najlakše prilagodili novonastaloj situaciji. Zbližili smo se sa porodicom, predlagali društvene igre i bili pokretači razonode u danima izolacije. Nije sve bilo tako sjajno, ponekad je i nama teško padala zatvorenost, ali bismo izdržali i smisli kreativan način da zabavimo jedni druge. Bili smo jako srećni jer naši roditelji nisu radili i mogli smo da provodimo više vremena sa njima nego inače. Mislim da je posebno bilo teško deci čiji su roditelji radili kao lekari i zdravstveni radnici. Oni su imali kontakt sa zaraženima i borili su se sa virusom svakodnevno. Radili su više nego inače, manje viđali decu i porodicu. Zato smo im mi pružali podršku i aplaudirali u 20 časova svakoga dana. To je značilo i njima i njihovim porodicama, jer smo tako pokazivali značaj njihovog rada i truda, razumevanje za sve kroz šta prolaze, podržavali ih, bodrili. Za ovu ideju saznali smo preko televizije, preko koje smo redovno pratili i nastavu. Imali smo nove nastavnike koji su nam, na što lakši i univerzalniji način, objašnjavali školsko gradivo. Pomagali su nam da obnovimo već pređeno, a potom učili novo. U početku je bilo čudno da znanje usvajamo iz svojih kuća, soba, ali smo se i tome brzo prilagodili.
Pored toga, izolacija nas je navela da naučimo kućne poslove koje nismo znali i steknemo nove veštine. Nekada su deca odrastala mnogo drugačije i prolazila kroz bitne trenutke, takođe, dostojanstveno. Ratovi, gubici porodice, doma, najbližih snalazili su naše pretke u prošlosti, kao i naše vršnjake, bez izuzetka. Zato nemamo pravo da se žalimo i očajavamo.
Deca su se pokazala kao najpriladodljiviji članovi društva. Mi smo iz ovoga izvukli najbolje- stekli nova znanja, izgradili nove veštine, pokazali da se čovek može izboriti sa svakom situacijom koju mu život nametne, koliko god bila napeta ili krtitična. Pokazali smo da možemo biti izdržljiviji od odraslih, kao i da umemo da budemo mudri, strpljivi i ozbiljni kada se to od nas traži.
Đak reporter: Snežana Gvozdenović 7/2
OŠ "Natalija Nana Nedeljković", Kragujevac, Grošnica
Nastavnica: Neda Cvejić
Pokazali smo se izdržljivijim od starijih, koji su često bili opominjani za kršenje pravila. Mi, deca, izdržali smo da budemo odvojeni od parkova, igrališta, terena, društvenih aktivnosti. To nas nije sprečilo da se družimo preko društvenih mreža i telefonskih poziva. Pokazali smo da našim druženjima i prijateljstvima ništa ne može stati na put, pa ni virus. Mi smo na ovaj način samo ojačali druženja i uželeli se jedni drugih. Dostojanstveno smo se odrekli svih vankućnih aktivnosti, i kao najmlađi članovi društva, najlakše prilagodili novonastaloj situaciji. Zbližili smo se sa porodicom, predlagali društvene igre i bili pokretači razonode u danima izolacije. Nije sve bilo tako sjajno, ponekad je i nama teško padala zatvorenost, ali bismo izdržali i smisli kreativan način da zabavimo jedni druge. Bili smo jako srećni jer naši roditelji nisu radili i mogli smo da provodimo više vremena sa njima nego inače. Mislim da je posebno bilo teško deci čiji su roditelji radili kao lekari i zdravstveni radnici. Oni su imali kontakt sa zaraženima i borili su se sa virusom svakodnevno. Radili su više nego inače, manje viđali decu i porodicu. Zato smo im mi pružali podršku i aplaudirali u 20 časova svakoga dana. To je značilo i njima i njihovim porodicama, jer smo tako pokazivali značaj njihovog rada i truda, razumevanje za sve kroz šta prolaze, podržavali ih, bodrili. Za ovu ideju saznali smo preko televizije, preko koje smo redovno pratili i nastavu. Imali smo nove nastavnike koji su nam, na što lakši i univerzalniji način, objašnjavali školsko gradivo. Pomagali su nam da obnovimo već pređeno, a potom učili novo. U početku je bilo čudno da znanje usvajamo iz svojih kuća, soba, ali smo se i tome brzo prilagodili.
Pored toga, izolacija nas je navela da naučimo kućne poslove koje nismo znali i steknemo nove veštine. Nekada su deca odrastala mnogo drugačije i prolazila kroz bitne trenutke, takođe, dostojanstveno. Ratovi, gubici porodice, doma, najbližih snalazili su naše pretke u prošlosti, kao i naše vršnjake, bez izuzetka. Zato nemamo pravo da se žalimo i očajavamo.
Deca su se pokazala kao najpriladodljiviji članovi društva. Mi smo iz ovoga izvukli najbolje- stekli nova znanja, izgradili nove veštine, pokazali da se čovek može izboriti sa svakom situacijom koju mu život nametne, koliko god bila napeta ili krtitična. Pokazali smo da možemo biti izdržljiviji od odraslih, kao i da umemo da budemo mudri, strpljivi i ozbiljni kada se to od nas traži.
Đak reporter: Snežana Gvozdenović 7/2
OŠ "Natalija Nana Nedeljković", Kragujevac, Grošnica
Nastavnica: Neda Cvejić
