​Bićemo pametniji

     „Nepoznati virus napada i Srbiju“, „Još obolelih u Srbiji“, „Korona i solidarnost“... sve su to naslovi koje smo mogli pročitati u proteklom periodu, oni se neumorno ponavljaju, a svakim danom ih je sve više. Svi nešto pričaju, računaju, procenjuju i iznose, a zapravo se čini kao da niko ne zna šta se tačno dešava sa svetom. Ali, oprostite im, to su odrasli. Pričaju o brojkama i datumima, uvek i samo o tome, ali evo kako to izgleda iz ugla jednog deteta...
       Ovo niko nije želeo, to je već odavno jasno, ali možda nas upravo ova situacija navede da razmišljamo na drugačiji način jer ipak nije sve crno. Već se pričalo o tome kako će možda ova gungula podići svest ljudi, jer svi nekud jure, valjda tražeći svrhu u moru neopravdanih izgovora.

 Traže nešto čega nema, ne osvrćući se oko sebe i monotono prelaze iz krajnosti u krajnost. Sada, kada je sve stalo, kada ti se čini da više ništa ne postoji, sačekaj da voz krene i za to vreme uradi nešto pametno, koliko god ti to ovakvi uslovi dozvoljavaju. Na kraju krajeva, možeš da razmišljaš, bar sada imaš prostora za to. Optimistično, naravno, jer svi mogu širiti negativnost kada se ona oseća u vazduhu. Znam da te guši vreme kojem nema kraja, sa kojim tačno znaš šta ćeš i koje se neprestano gomila, a onda otiče, ni sama ne znam gde i na šta. Nikom nije milo da sedi kod kuće, lišen svake slobode kretanja ili redovno u strahu od najgoreg, ali zapamti da svi trenutno tako žive, nismo sami u ovome. Praznina je puna svega i svačega, ali hajde da iz toga izvučemo samo ono najbolje. Stani na trenutak, vreme će sačekati, kao i cela planeta. Možda nas ovo nauči da više cenimo ljude, prirodu, ali i sebe same. Ipak ti biraš hoćeš li izaći iz ovoga kao bolji čovek, ili pak, samo naviknut na zonu komfora u toplom domu. Svi ljudi greše i to je u redu, ali nezamislivo je koliko su „greške“ postale namerne i svakodnevne, kako isključivo jednim pogrešnim korakom može nastradati živo biće, ni krivo ni dužno. Zato je sada planeta na redu za odmor. Samo toliko, činilo bi se...samo mali predah da bi planeta mogla da prodiše, eto, toliko joj fali. Zapravo, treba joj mnogo više nego što možemo zamisliti, ali je ona ipak pokazala da smo mi ti od koje zavisi njen opstanak, više od nje same. Naše je samo da pazimo i preispitamo svoje postupke pre nego što uništimo svaku nadu za nekim boljim danima, lepšim bojama i širim nebom. 
Nadajmo se da je sve ovo što se sada dešava bar malo podstaklo ljude da obrate pažnju na ono što nam je dato, a što nezahvalno uništavamo, svakim danom sve više. Mene jeste, naučila sam da više cenim prirodu, ali i da vreme rasipam samo na lepe stvari jer život je jedan i nikad ne znamo šta može biti sutra. Možda ćemo sutra biti pametniji, to je trenutno jedino za šta treba da se postaramo, a ovo će proći, kad-tad.

Natalija Bogdanović VII2
OŠ „Vladislav Petković  Dis“
32223 Zablaće, Čačak
nastavnik fizičkog vaspitanja: Srđan Jović