Bićemo pametniji


Tako sitno, nevidljivo golim okom a tako moćno. Virus! Dane provedene na ovaj način više i ne brojim .  Da, ovo su izgubljeni dani, tako ih zovem. Virus je zaustavio svet.  Doneo je strah i brigu. 
Dok sam ove dane provodila u kući uvidela sam toliko grešaka koje sam pravila a nisam ih bila svesna. Škola mi je bila nešto što se mora a u stvari  je bila moj izvor sreće. Mislila sam da me drugovi nekad nerviraju a sada mi njigov glas, pogled  i smeh toliko nedostaje. Čuti se sa njima preko telefona je ok ali nije to to. Kad sve ovo prođe neću se ljutiti za sitnicu, neću prevrtati očima na glupu šalu.  Bitno je da budemo zajedno.
Nastavnici, e ovo je već čudno i oni mi fale. Učenje preko tv-a... časove nam drže neki nepoznati ljudi, to nisu glasovi naših nastavnika na koje smo navikli i koje prepoznajemo  i kad ih ne vidimo, iz dubine hodnika „uđi u učionicu“. Tek sada cenim njihov  trud i zalaganje.
Tišina, i ona je počela da mi smeta. Proleće a napolju čini mi se ni ptica nema. Niko ulicom da prođe a ako i prođe retko ko se i javi, svi žure, gledaju na sat…
Cela ova situacija me je naterala na razmišljanje. Kad sve ovo prođe, stanite i udahnite život punim plućima. Osmeh ne košta,  dobar dan je besplatan. Drugarstvo je neprocenjivo kao i vreme provedeno u školi sa dragim, da dragim, nastavnicima. 

Da li je potrebno nešto za igru i radost? Ne, sem lepog vremena i slobode koje sad baš i nema. Sitnice život znače,  od tih sitnica satkajte svoj život.

OŠ“Branko Krsmanović“Sikirica
Đak reporter: Anđela Antić 8-3
Nastavnica: Violeta Milošević