Maskirani 1. septemar

     Prvi septembar, početak nove školske godine. U vazduhu miris završetka leta i početak novog doba- jeseni...Uvek na isti, ili bar sličan način. Uvek, sem ove godine. Ove godine smo imali jedan nov, neobičan i, rekao bih, čudan, maskirani početak.
      Učenik sam osmog razreda, gotovo sam siguran da svakom drugu, drugarici znam crte lica, boju očiju, prepoznajem osmeh i primećujem tugu po izrazu lica. Sada je to promenjeno. Prvi naš susret, sa nekima prvi još od marta, bio je čudan. Istovremeno smešan i tužan. Kroz raznobojne maske kao da se  odaljavamo duhom. A to nije preporučeno, ne vidim kako bi bilo ko na ovom svetu mogao tako nešto i da pomisli, a kamoli preporuči. „Držite distancu!“, piše na ulaznim vratima,“Metar do dva metra rastojanja!“, dovikuje dežurni nastavnik iz hodnika, “Nema ekipnog sporta u školskom dvorištu! “...odaljite se, ne budite u 

​grupi...Pravila..pravila... I reakcije, izrazi lica, sve je pod maskama. Kada bih imao zadatak da nacrtam reakciju ispod maske, ostavio bih prazninu. Ni „smešak“,  nit „tužak“. Šala nije onako smešna prekrivena maskom. Oči,kažu, govore, ali sada jedino tako pozdravljam drugare... Ni zagrljaji, ni naši pozdravi, samo pogledi.
     Svestan sam borbe koju vodimo, znam šta nam je cilj, ali ne mogu da ne iskritikujem ovaj maskirani septembar i makar malo da ne umirim ovaj osećaj maskiranog odrastanja.

OŠ "Natalija Nana Nedeljković", Kragujevac
Đak reporter: Aleksa Đoković 8/2
Nastavnik srpskog jezika: Neda Cvejić

Sam u klupi
 
      Prvi razred, prva podela, prvi najbolji drug iz klupe. Onda, ponekad po kazni ili iz nekog drugog razloga (u mom slučaju pričanja), sedimo sa drugaricom, pa nam to smeta, pa se okrećemo i pogledom tražimo tog druga iz klupe. Sada, odjednom, ni po kazni ni nagradi, stolica pored mene je prazna.
      U trećem razredu ispod klupe, a posle časova na klupi, tapkali smo sličice. U našoj klupi uvek je bio malo veći nered od papirića koje smo gužvali kako bismo pravili loptice koje smo šutirali na velikom odmoru. Sada, u polupraznoj učionici sedim sam, kao u dugačkom mračnom hodniku. Nekako ova praznina čini da se osetim sitnijim i bespomoćnijim. Podele ne volim, a sada smo, ne svojom voljom, podeljeni. Ono odeljenje, posle osam godina, podeljeno je brojčano na dva. Po osećanjima na više od dva. I to baš sada kada posle ove godine moramo nastaviti svoj put u drugim školama, sa drugim drugarima, u drugim klupama...Nadam se ne praznim.
     Nisam od one dece koja previše lako sklapaju prijateljstva, biram drugare na osnovu osobina. Jednog dobroćudnog, veselog, duhovitog druga sam imao pored sebe u školskoj klupi i nadam se da ova stolica neće još dugo ostati prazna.
 
OŠ "Natalija Nana Nedeljković", Kragujevac
Đak Reporter: Aleksa Đoković 8/2
Nastavnik srpskog jezika: Neda Cvejić