|
|
Okružen sam najmilijima, a ipak sam u izolaciji
Često se pitam ovih dana da li sam ja zaista u izolaciji. Oko mene su svi moji najmiliji – mama, tata, baba, deda, tetka, dođe nam povremeno i stric sa decom, a i ja odem kod druge tetke. Jedino što je drugačije u odnosu na moj „stari“ život je to što ne idem redovno u školu. Pa vas ja zato ponovo pitam da li se onda računa kao da sam u izolaciji. Mala šala, naravno! Moj život se jeste izmenio, jer ne idem u školu i ne družim se previše sa drugarima, kao što sam to ranije radio. I to mi veoma nedostaje, pa jedva čekam dan kada ću ponovo sesti u školsku klupu. A do tada, dan započinjem kao i većina đaka – onjlan učenjem. Nekada, ipak, to odložim za kraj dana, ali to nije tako često. Mama me ionako uvek podseti da treba na vreme da obavim sve svoje učeničke obaveze, mada i sam to znam. |
Ali, zato kada se tata vrati sa posla, nikada ne odlažem odlazak u prirodu sa njim. Do sada smo bili na Avali nekoliko puta, ali češće idemo na rekreaciju: ili vežbmo, ili igramo košarku, fudbal... Naravno, pridržavamo se pravila ponašanja u vreme korone, odgovorni smo.
Kada sam vam rekao da sam okružen najmilijima, u stvari sam hteo da vam kažem da svi mi živimo u jednoj kući sa dvorištem, tako da je nemoguće da se zaobiđemo, iako na TV-u stalno pričaju kako ljudi ne treba da se druže dok ne prođe ovaj virus. Jedino što ponekad odem do mamine sestre, moje tetke, koja je profesorka engleskog, pa kod nje zajedno vežbamo gradivo. To mi je izlazak od kojeg ću svakako da imam velike koristi, jer ću još bolje da znam engelski kad se vratim u redovnu školu.
I za kraj, otkriću vam nešto što ipak svi znaju: kao i svako dete i ja igram igrice, ali u meri. Tako provodim jedan Mali deo slobodnog vremena, priznajem. I prija mi to. Dok pričam s drugarima preko interneta, dok se zajedno smejemo i zavitlavamo, na barem tih sat vremena zaboravimo da smo izolovani jedni od drugih. Tada sve izgleda kao da se nije ništa promenilo u našim životima. Nažalost, jeste. Ali, što je neko pametan rekao: „Sve će proći pa i ovo“.
Nikola Uzelac, VI-1 OŠ „Veselin Masleša“
Beograd
Mentor: Vesna Šormaz Jovanović
Kada sam vam rekao da sam okružen najmilijima, u stvari sam hteo da vam kažem da svi mi živimo u jednoj kući sa dvorištem, tako da je nemoguće da se zaobiđemo, iako na TV-u stalno pričaju kako ljudi ne treba da se druže dok ne prođe ovaj virus. Jedino što ponekad odem do mamine sestre, moje tetke, koja je profesorka engleskog, pa kod nje zajedno vežbamo gradivo. To mi je izlazak od kojeg ću svakako da imam velike koristi, jer ću još bolje da znam engelski kad se vratim u redovnu školu.
I za kraj, otkriću vam nešto što ipak svi znaju: kao i svako dete i ja igram igrice, ali u meri. Tako provodim jedan Mali deo slobodnog vremena, priznajem. I prija mi to. Dok pričam s drugarima preko interneta, dok se zajedno smejemo i zavitlavamo, na barem tih sat vremena zaboravimo da smo izolovani jedni od drugih. Tada sve izgleda kao da se nije ništa promenilo u našim životima. Nažalost, jeste. Ali, što je neko pametan rekao: „Sve će proći pa i ovo“.
Nikola Uzelac, VI-1 OŠ „Veselin Masleša“
Beograd
Mentor: Vesna Šormaz Jovanović
