|
Mama i tata drugari za igru
Mama i tata. Dve najbolje, najbitnije i najpouzdanije osobe u našem životu, od trenutka kada zakoračimo na svet, pa sve do kraja života. Zapravo, jedine dve osobe na koje se možemo uvek osloniti. Jedine dve osobe koje će uvek biti uz nas. Jedine dve osobe koje će nas uvek bezuslovno voleti i kojima možemo uvek verovati. Međutim, da li mama i tata mogu biti drugari za igru i u kojoj meri? Da li nas mogu uvek razumeti? Da li mogu ispratiti svaku našu igru i maštariju? To su samo neke od dilema i pitanja koje su se javile u mom srcu i mojoj glavi sa pojavom ovog opakog virusa, izolacije i globalne krize. Kao i svaki početak, tako je i početak ovog kriznog stanja bio težak. U prvim danima izolacije bilo je teško navići se da smo ograničeni kretanjem i da smo svi često na okupu. |
|
Ljudi jesu društvena bića, pa ipak je svakom od nas ponekad potreban kutak i mir samo za sebe. Bilo je potrebno vreme kako bismo uskladili svoje obaveze i interesovanja. Međutim, kako su prolazili dani bilo nam je sve lakše da dođemo do dogovora i zajedničkog rešenja. Bilo je teško prihvatiti i činjenicu da neko vreme neće biti škole, šetnje u parku, izlazaka i okupljanja sa drugarima. Bilo je teško prihvatiti da je kuća sada jedino dostupno igralište, a mama i tata jedini drugari za igru. Ipak, iz dana u dan, malo po malo, navikli smo se da smo sada jedni drugima jedini drugari za igru, smeh, šalu i razonodu. Polako smo prihvatili činjenicu da trenutno stanje nije šala i da je sada trenutak u kojem treba da se držimo zajedno i pružamo podršku jedni drugima. Kad god bi se neko osećao loše ili bio tužan ostali bi se našli da poprave atmosferu i raspoloženje.
Kako su odmicali dani nalazili smo sve više zajedničkih aktivnosti. Igrali smo se pantomime, zanimljive geografije, pričali šale, smešne priče, gledali filmove, igrali i pevali. Čak su i svakodnevne obaveze, poput kuvanja i čišćenja, postale zabavne i pretvorile se u igru samo zato što ih obavljamo zajedno. Tokom lepih i sunčanih dana koristili smo priliku da što više vremena provedemo napolju i iskoristimo dan na najbolji način pre početka policijskog časa. Organizovali smo piknike u svom dvorištu i improvizovali terene za neke od sportskih igara. Najčešće su to bile odbojka i košarka, kako bismo svi bili zadovoljni izborom aktivnosti, ili trke sa našim kućnim ljubimcem.
Da me je neko pre početka ovog stanja pitao da li mama i tata mogu biti drugari za igru, moj odgovor bi, bez razmišljanja, bio ne. Ipak, u ovim kriznim danima i mesecu koji je iza nas, družeći se sa članovima svoje porodice više nego pre, shvatila sam da u svakom odraslom čoveku čuči jedno dete. Dete željno igre, smeha, zabave i razonode, potisnuto dnevnim obavezama i problemima, a ipak spremno da nam bude najbolji drug kad god poželimo.
Iako je ova situacija donela sa sobom krizu kakva odavno nije viđena, ja je ne vidim kao nešto što je samo loše i negativno. Ma koliko bila loša i opasna ova situacija sa virusom, ma koliko života odnela, moj duh nije slomila, samo mi je pružila priliku da u svojim roditeljima pronađem dva nova, nerazdvojna druga. Samo nas je još više zbližila i ojačala.
Novinar: Anđela Milovanović, 6/1
Škola/Mesto: OŠ „Ivan Vušović“, Ražanj
Ilustracije: Anđela Milovanović, 6/1
Ime i prezime nastavnika koji vodi novinarsku sekciju: Aleksandra Vezmar Radosavljević
Kako su odmicali dani nalazili smo sve više zajedničkih aktivnosti. Igrali smo se pantomime, zanimljive geografije, pričali šale, smešne priče, gledali filmove, igrali i pevali. Čak su i svakodnevne obaveze, poput kuvanja i čišćenja, postale zabavne i pretvorile se u igru samo zato što ih obavljamo zajedno. Tokom lepih i sunčanih dana koristili smo priliku da što više vremena provedemo napolju i iskoristimo dan na najbolji način pre početka policijskog časa. Organizovali smo piknike u svom dvorištu i improvizovali terene za neke od sportskih igara. Najčešće su to bile odbojka i košarka, kako bismo svi bili zadovoljni izborom aktivnosti, ili trke sa našim kućnim ljubimcem.
Da me je neko pre početka ovog stanja pitao da li mama i tata mogu biti drugari za igru, moj odgovor bi, bez razmišljanja, bio ne. Ipak, u ovim kriznim danima i mesecu koji je iza nas, družeći se sa članovima svoje porodice više nego pre, shvatila sam da u svakom odraslom čoveku čuči jedno dete. Dete željno igre, smeha, zabave i razonode, potisnuto dnevnim obavezama i problemima, a ipak spremno da nam bude najbolji drug kad god poželimo.
Iako je ova situacija donela sa sobom krizu kakva odavno nije viđena, ja je ne vidim kao nešto što je samo loše i negativno. Ma koliko bila loša i opasna ova situacija sa virusom, ma koliko života odnela, moj duh nije slomila, samo mi je pružila priliku da u svojim roditeljima pronađem dva nova, nerazdvojna druga. Samo nas je još više zbližila i ojačala.
Novinar: Anđela Milovanović, 6/1
Škola/Mesto: OŠ „Ivan Vušović“, Ražanj
Ilustracije: Anđela Milovanović, 6/1
Ime i prezime nastavnika koji vodi novinarsku sekciju: Aleksandra Vezmar Radosavljević
