„ Kad imaš sve, ne vidiš ništa. Progledaš tek kad nemaš ništa“, Vilijam Šekspir

     Sačekaću da sve ovo prođe, svi ćemo sačekati da skinemo maske. Odjednom se užurbano i zahuktalo vreme zaustavilo. Škole su zatvorene! Zabrana! Odgovornost! Izolacija!!!
       U tišini svoje sobe sedim i čekam da onlajn nastava počne. Razmišljam o životu do pre neki dan. Svakodnevni odlasci u školu, druženje, smeh, graja u školskom dvorištu... Sve je izgledalo uobičajeno, nekako normalno je bilo da ljudi rade, putuju, trude se da izgrade imidž, karijeru, neki se bore za prestiž u društvu. 
    Čovek se dosta promenio. Promenio je sebe i prirodu oko sebe. Izgubio je prave vrednosti. Postao je sebičan, ljubomoran i pohlepan. Mislim da će se sve to promeniti u ovoj teškoj situaciji. Sada moramo jedni drugima da pomognemo. Ovo je trenutak da se čovek vrati pravim vrednostima, da razmisli i da malo uspori tempo života. Život je lep i dragocen. Verujem da sada svaki čovek ima želju da ostane zdrav i da uživa u životu. 
  Moja želja je da nastavim da idem normalno u školu, na ekskurziju i na maturu! Sreća nije kada si sam, izolovan. Sreća je kada se ljudi vole, pomažu i poštuju jedni druge.
     Biti zdarv i slobodan je najveće bogatstvo, to je sve što treba da imamo.

Filip Vasić 8/3
OŠ „ Dule Karaklajić“, Lazarevac
Predmetni nastavnik: Ivana Janus