“ Kada imaš sve,  ne vidiš ništa. Progledaš tek kada nemaš ništa“, Vilijam Šekspir


Tek sada razumem rečenicu "Život čine sitnice". Sitnice su ono što nam greje dušu, što nas čini srećnim i što nas pokreće. Dodir košarkaške lopte u ruci, izlazak sa drugom, osmeh simpatije, tračak sunca na licu...
Do pre petnaest dana, sve sam to imao i bio sam bezbrižan. Odlazak u školu, izlazak u grad, druženje, prijatelji, zagrljaj, poljubac. Sve je to bilo sastavni deo mog života na koji baš i nisam obraćao mnogo pažnje. To sam uzimao zdravo za gotovo, kao nešto što se podrazumeva. 
           Smeh je odjekivao svuda oko mene. Nisam se budio uplašen. Mogao sam da radim sve što poželim. Nisam ni bio svestan da će mi to sve biti oduzeto. Virus korona se proširio i u mojoj državi. Sve je više zaraženih. Vlada Srbije je proglasila vandredno stanje. Proglašen je policijski čas. Škole su zatvorene. 
          Svima nam se život promenio. Nema više izlazaka, druženja. U ovakvim situacijama najbolje je ostati kod svoje kuće. Virus se brzo širi. Odjednom tvoje prisustvo postaje pretnja za druge, pretnja za ljude koje si do juče grlio, ljubio...za ljude koje voliš. I osećam se nemoćno jer ne mogu ništa da sprečim, pomognem!  Gledam kroz prozor divan dan, a ne smem da igram košarku jer je zabranjeno okupljanje. Oko mene su svi  tužni, nervozni i uplašeni. Autobusi više ne voze putnike, radnje se zatvaraju. Sve se promenilo. Smeh je utihnuo. Vidim samo ozbiljna i zabrinuta lica mojih roditelja.      Mama mi kaže da su ispred prodavnica redovi. Borimo se protiv nevidnjivog nepriajatelja koga možemo ubiti samo održavanjem higijene. Ceo moj dan se sveo na igranje igrica, malo učenja i pranje ruku! Bojim se za ljude koje volim!!!                          

Bojim se da se ne zaraze. Zato često perem ruke. Sada sve što je dozvoljeno je život u izolaciji. Mada sam često ljut na svakog i sve što mi je oduzeta sloboda. Želim svoj život nazad.
Nadam se da će se sve ovo brzo završiti, da ćemo pobediti ovaj virus i da ćemo se svi vratiti svojim normalnim životima za koje smo do juče mislili da su dosadni. Nadam se da ću ubaciti još koji koš, a da će utakmica koju igramo biti u našu korist! Nadam se da ćemo svi preživeti i obećavam da ću više ceniti sve one sitne stvari koje život čine divnim.

Aleksa Bojović      8/4
OŠ „ Dule Karaklajić“, Lazarevac   
Predmetni nastavnik Ivana Janus                                ​