Život u vreme korone

Drugo polugodište je u jeku. Predavanja, propitivanja, odgovaranja, pismeni i kontrolni zadaci. Bliži se i tromesečje i sve je uobičajeno.
Međutim, u svim medijima, na televiziji, a i u školi, sve više se priča o nekom smrtonosnom virusu. Kažu da za njega nema leka, da je odneo mnogo ljudskih života i da se brzo širi. Ali, daleko je od nas kažu, pa me to malo ohrabrilo. Kako su dani prolazili, tako se i ovaj virus ubica približavao našoj državi. Vikend. Učio sam za kontrolni zadatak koji sam imao sledeće nedelje. Nedelja veče i mama mi se u jednom momentu obratila: „Veljko, sutra nema škole, proglasili su vanredno stanje!“. Za trenutak sam zaćuteo i kao svako dete potajno se obradovao jer neće biti škole. Ali, šta znači to vanredno stanje? Kada su mi roditelji objasnili i rekli da nam sledi i policijski čas i da će polako sve stati, nije mi bilo prijatno. 

​Obuzela me neka jeza i strah. Hiljadu pitanja sam postavljao roditeljima i iznenadio sam se da ni oni nisu znali sve odgovore.
Neverovatno, stade sve u jednom danu! Virus je svuda oko nas i traži nove žrtve! Uvedoše policijski čas. Počela je nastava na daljinu, preko televizije. Mobilni telefoni nam postadoše osnovna sredstva za učenje, vajber grupe, E-učionice, mejlovi, razne platforme. Sve je to bilo u početku zanimljivo i novo za sve nas i svi smo to prihvatili, hteli ili ne. To je jedini način da završimo školsku godinu. Nije naporna nastava na daljinu, ali mi nedostaju moji drugari, naši nastavnici, šaputanja na času, jurnjava po školskom dvorištu. Sve mi nedostaje! 
Pitao sam se ima li kraja ovoj situaciji. Kako su dani prolazili, tako su se mere pooštravale. Sve je više ljudi zaraženo i sve je više mrtvih. Zar je moguće da jedan virus zaustavi ceo svet? Izgleda da je moguće! Tešio sam se da sve ima svoj početak i svoj kraj. Mora jednom prestati! Posle dužeg vremena na vestima saopštavaju da epidemija dostiže svoj vrhunac i da posle toga sledi smirivanje situacije. Kako sam se tada obradovao! I tako i beše. Posle 53 dana vanrednog stanja, policijskog časa, karantina i svih ostalih zabrana, završilo se i to. Odahnuo sam. Sada će sve postepeno da se vraća u normalu. Međutim, moraćemo i dalje svi da budemo oprezni i da se čuvamo jer je taj „zlikovac“ i dalje tu, iako oslabljen i dalje se vije oko nas.
Sa nestrpljenjem sam čekao kraj ove situacije. I plašio sam se! Plašio sam se za sebe, svoju porodicu, za sestre, za moje drugare i za sve ljude koje znam. Važno je da se sve završilo i da su svi oni koje volim ostali zdravi i da su dobro. Nadam se da nam se više nikada neće ponoviti ova situacija i da ćemo posle svega svi biti srećniji i pametniji.

Učenik : Veljko Nedić, 5.razred
OŠ,, Moša Pijade ", Malo Crniće
Mentor : Tihana Simonić