​DOSTA MI JE ŽIVOTA U LjUSCI

Baš tada kad procvetaše ljubičice, kada sunce milim zracima obasja sela i gradove... Kad osetismo dolazak proleća, proglasiše vanredno stanje.
Ne prođe dugo i priroda se naljuti. Po dolasku proleća poče da veje.. No i to prođe  ali korona osta.  Da, osta i kažu da je svuda oko nas. Stade sve u jednom danu. Škole se zatvoriše a bake i deke ostaše daleko od nas. Ne možemo da ih viđamo. Neverovatno. Uvedoše policijski čas. Šta bi? Odrasli ljudi postadoše „neposlušna deca“. Znači horor. Poče nastava na daljinu. Mobilni telefoni se sa razlogom „ne ispuštaju“. Sve ono od čega su nas roditelji odvraćali, postalo je deo naše svakodnevice. I oni su sada zbunjeni. Vajber grupe, mejlovi, e-učionice. Svi su se snašli, hteli ili ne, morali su. 
Danas sam opet po ko zna koji put preispitivala sebe, šta mi to nedostaje? Sve mi nedostaje. Nedostaju mi drugovi i drugarice, mali i veliki odmor, školsko dvorište, nastavnici...  Ko nas je to zatvorio ko u ljusci i ko nam je zabranio da se družimo i da se igramo?! Zar je virus toliko svemoćan? Do kada će mama i baka voditi telefonska ispijanja kafe? Kada će kraj ovog ludila, epidemije?  Ups, pandemije. Mnogo, mnogo ima još tu pitanja a malo odgovora.
Jednog dana srušiće se ovaj „Kineski zid“ između ljudi i bićemo slobodni kao ptice. Dosta mi je života u ljusci.

OŠ“Branko Krsmanović“ Sikirica
Đak reporter: Anita Sazdanović 5-3
Nastavnik: Violeta Milošević