Život u doba korone

Mesec i po dana traje vanredno stanje. Razmišljam o mnogo čemu, a posebno o drugarima iz škole, danima kada smo se zajedno smejali na časovima, šaputali prilikom odgovaranja, smišljali planove kako da odložimo testove, planirali ekskurziju. Mislim na časove fizičkog, teren na kojem smo igrali fudbal i kasnili na časove, posebno istorije, jer je nastavnica praštala, uvek.
Mislim i na igralište kraj zgrade. Nekada puno dece, roditelja, starijih, sada prazno, sa ponekim vrapčićem na usamljenoj drvenoj klupici ili macom koja se sunča na najvišem toboganu. 
Mislim i na baku i deku. Željno iščekujem kraj epidemije kako bih ih video, zagrlio, poljubio. Osećam miris natoplijih bakinih kolača i pite sa koprivom. Preskočili smo praznično okupljanje za Vaskras, ali, verujem da su pred nama dani u kojima ćemo uživati.

Svima nam je delovalo jako čudno i nerealno da svet može stati i da nećemo moći živeti životom na koji smo navikli, zajedno sa porodicom, prijateljima, drugarima. Zbog virusa korone svakodnevne obaveze su odložene, i glavna, prioritetna obaveza nam je postala ostanak kod kuće, kako bismo doprineli spasavanju sveta od nemilosrdnog neprijatelja. 
Trudim se da vreme kod kuće provedem što korisnije, obavljajući zadatke za školu i istražujući o onome što me zanima, a za šta, do sada, nisam imao vremena, ili sam ubedio sebe da nemam. Slobodno vreme provodim sa porodicom i u tome uživam. Učim da igram nove društvene igre, a one koje već znam, rado igram sa starijom sestrom. Ona, od prošle godine, studira u Beogradu, retko sam je viđao, a sada je stalno tu, uz mene. U svemu ima nečega dobrog. 
Cela ova situacija je drugačija, teška, neizvesna. Uplašen sam. Brinem za baku i deku, bojim se da se ne razbole. Raduje me činjenica da ljudi poštuju odluke koje su donete kako bi se epidemija umanjila. Na sve načine se trudim da sve ne utiče mnogo na mene, pa stalno nalazim nove načine zabave. 
Razmišljam i o drugima. Znam da ima onih kojima je teže nego meni, zato se trudim da budem poslušan. Moja jedina muka je dosada u karantinu. Ima mnogo onih koji su oboleli ili imaju nekog ko se razboleo u najbližoj porodici. Onih koji nemaju novca da kupe sve što im je potrebno. Onih koji su izgubili nekog dragocenog. Zato se ne žalim na dosadu, već se trudim da, online, budem u kontaktu sa svima koji su mi dragi. 
Nedostaju mi svi- drugari, prijatelji, rođaci. Voleo bih da odem kod bake i deke na selo i igram se sa psima koje jako volim. Želeo bih da vozim bicikl i šetam po lepom vremenu. Razmišljam o danu kada ću se skupiti sa drugarima iz odeljenja, svojom ekipom, i pričati o svemu čega se setim. Sve to jedva čekam, ali, nije mi teško da ostanem kod kuće koliko god to bude bilo potrebno, kako bih bar malo doprineo rešenju ove situacije. A onda, uslediće dani bezbrižnosti i zajedništva, doći će vreme za sve što mi nedostaje i što sa nestrpljenjem priželjkujem. Sada je vreme da svi budemo poslušni i brinemo o zdravlju, koje treba da je na prvom mestu.

Đak reporter: Luka Ćirković 7/2
OŠ "Natalija Nana Nedeljković", Kragujevac, Grošnica
Nastavnica: Neda Cvejić